Televizija u svetu pažljivo prati političke promene i oslikava stanje duha nacije. Svaka velika politička promena u nekom društvu može se pratiti kroz stepen popularnosti određenih TV sadržaja. Dolazak Donalda Trampa na čelo Amerike pratio je, recimo, neverovatan uspeh sitkoma jedne od njegovih najvećih aktivistkinja, Rozane Bar. Njen šou prikazuje život bele, "Die Hard" Amerike koja predstavlja Trampovu izbornu bazu. Tokom vlasti Klintonovih i Obame, ovo je bila društvena grupa koja je ismevana i po pravilu prikazana kao zatucana i konzervativna.

Rozana Bar podržala je Trampa, sa ogradom oko odnosa prema LGBT populaciji, ali je menadžment njene nacionalne TV mreže shvatio da su se stvari promenile i da je Americi potreban porodični šou koji će afirmisati Trampovo biračko telo. Jednostavnije rečeno, televizije su shvatile da su zapustile upravo svoje najvernije gledaoce i onda su napravile šou po njihovoj meri. Uspeh je bio neverovatan, rejtinzi ogromni, a Tramp lično je čestitao rekordnu gledanost autorki i glavnoj glumici. Parafrazirano rečeno, bila je to još jedna izborna pobeda, jer "to smo mi na televiziji", kako je komentarisao Tramp.

U borbi za profit, dakle, televizije ipak prate politiku i pokušavaju da oslušnu "duh vremena" mešetareći između modernizma i tradicionalizma, liberalnih i konzervativnih životnih stavova i vrednosti.

Pitam se, možemo li na ovdašnjim TV programima u zemlji i komšiluku prepoznati taj trend. Naravno, najlakše se promena vidi kod komšija, pa je lako bilo prepoznati čistku koju je konzervativna vlada izvela u Hrvatskoj. Na nacionalnoj televiziji upadljiv je porast uticaja tema koje se bave Povješću ili Vjerom. Naravno, ne treba zaboraviti da je HRT kao deklarisana "katedrala duha Hrvatske" sada imala potrebu da rehabilituje ustašku tradiciju NDH ublažavajući rasizam prikazivanjem ustaša kao patriota koji su žrtve komunističkog i velikosrpskog hegemonizma. Zanimljivo je što to HRT čini koristeći savremene tehnologije TV produkcije – pa smo tako u samo nedelju dana videli eklatantne primerke tog "pripitomljavanja ustaštva". Prvo smo videli životopis oca nacije, Ante Starčevića, koji je snimljen u polušaljivom tonu. Prikazujući život ovog važnog političara, koji je definisao ideje samostalnosti i nezavisnosti hrvatske države, preskočeni su detalji vezani za njegovo poreklo koje je delimično srpsko, njegova upotreba ekavice, ali i mržnja prema Jevrejima i Srbima koju je otvoreno propovedao. Bez bilo kakve potrebe za istorijskom distancom i ogradom od stavova koji bi danas bili neprihvatljivi, veliča se njegova državotvorna uloga. Da stvar bude bizarnija, animiran je mali Ante kako sa kamena na kamen skače po Ličkim gudurama, ili nam je predstavljena količina krompira koju je mali Ante pojeo dok nije završio školu. Slično je i sa dokumentarcem o Križnom putu i Blajburgu, koji je nazvan Magnum Krimen 1945, gde je mala, crkvi veoma bliska produkcija, prikazala stradanje "patriota" od strane komunističkih krvnika. Za početak, neukusno je ovoj TV emisiji dati ime po čuvenoj knjizi Viktora Novaka u kojoj je naučno obradio istoriju hrvatskog klerikalizma od kraja 19. veka do kraja Drugog svetskog rata. Tu se odlično mogu videti uzroci nastanka mržnje, kao i njeno potpirivanje, što je tokom NDH rezultovalo strašnim zločinima.

Obračun sa političkim protivnicima je, naravno, iz današnjeg ugla neprihvatljiv, ali se zločinci svih boja i nacija prikazuju kao žrtve, što je čest manir u falsifikovanju istorije u Istočnoj Evropi. Fašizam su doneli Nemci, oni su krivi, a patriote su pokušavale da zaštite svoj narod od nekakve ugroženosti. Posle su te patriote stradale kao žrtve komunista. Zaključak: ne postoji fašizam u Istočnoj Evropi, sve su to doneli zli Nemci, moralo se. Tako su u Mađarskoj, Hrvatskoj, Poljskoj, Ukrajini, Rumuniji, Bugarskoj i Srbiji žrtve izjednačene sa njihovim krvnicima i danas se o njima prikazuju izložbe u istim muzejima. U serijalu HRT-a "Hrvatski kraljevi" nije nijednom rečju pomenut odnos sa komšijama Srbima, a slična stvar se desila i tokom "Nemanjića" gde se od komšija pominju Bosna, Vizantija, Ugarska, Venecija i Bugarska, a od Hrvata samo dubrovački trgovci. Ili se mrzimo ili imamo slepu mrlju za komšiluk.

Vidimo dakle kako naša dnevna politika i sastav Skupštine određuju sadržaj TV produkcije na različitim nivoima. Ne radi se tu o političkom pritisku, da se odmah razumemo, već televizije žele da prate glavni tok političke volje svojih gledalaca, a njihov ukus je najlakše rekonstruisati preko rezultata izbora. Pojednostavljeno rečeno, ako današnja vlast u Srbiji ima svoje omiljene glumce, baš kao Tramp u Americi, onda ćete Buleta Goncića videti na predizbornim skupovima, u predizbornim spotovima, a zatim u najpopularnijoj domaćoj igranoj seriji i reklami za državnog mobilnog operatera. Televizije igraju na sigurno – prikazuju nam pobednike podsećajući nas ko nam je to sad najmiliji.