Jeste da smo u danima, pa i nedeljama, nakon nedavnih izbora imali preča posla, ali ipak: nije li malo čudno kako je tiho i neprimetno, bez produbljenijih komentara, analiza i rekapitulacija bilo koje vrste (njemu naklonjenih ili pak ne) prošao odlazak Vojislava Koštunice iz naših (političkih) života? Pa mislim, ipak taj čovek nije bio baš neki šormazdragan, ostojićzoran ili radetavjerica pa da ga zaboraviš onog trenutka kad ti se skloni s očiju?! Lepo je to rekao njegov stranački genosse, dramski pisac koji nije Dušan, ali jeste Kovačević: "Ima nečega naopakog u tome da odlazak V. K. bude druga vest tog dana". Prva vest, naime, bio je svečani povratak građanina Šarić Darka u ove krajeve. Tako ispade da je neki lik bez zanimanja iz Pljevalja (ikonički, hipertrofirana i boljim mastima premazana verzija sitnog mufljuza iz devedesetih; lako ga se može zamisliti kako s jaranima s pijace bistri politiku uz čokanjče u uglednom bifeu "Vinski Srem") važniji znamen naše sudbine od nekadašnjeg predsednika države i predsednika vlade…

Koštunica je "pobedio Miloševića" na onim famoznim izborima 2000. godine, i svi smo glasali za njega, i svi smo bili jako srećni one pete oktobarske večeri, zar ne? Jer, naravno, najveći deo nas nije glasao za ličnost VK niti za program DSS, nego za Nekoga Ko Može Da Pobedi Miloševića. Ta radost bila je sasvim opravdana, i glupo je, plitko i nedijalektički misliti da bi nešto što se kasnije događalo moglo i trebalo da je retroaktivno pomuti. Otuda je nepodnošljivo tupavo i ono malograđansko zapomaganje, tako često u prethodnoj dekadi, kako "nije trebalo da glasamo za Koštunicu jer je on gori od Miloševića" (Jelde?! Gori od ratnog i mirnodopskog zločinca i masovnog ubice?!); hm, sad, kad malo bolje razmislim, nije li možda baš u tom ritualnom kukumavčenju mentalno-emotivni zametak budućih "belih listića"? Enivej, ko bi da naknadno polemiše s takvom interpretacijom neka se ne žali na moju adresu nego neka se obrati duhu Zorana Đinđića, suštinski glavnog autora "Projekta Koštunica" iz 2000. Ja se ne žalim jer je projekat poslužio svrsi, a to što je njegov nosilac kasnije postao štetočina, to je nešto što ne možeš uvek unapred da sprečiš, čak i ako možeš da predvidiš.

Koštunica je, dakle, imao igrati rolu onog "desnog", konzervativnog, ali i dalje politički i na sve druge načine pristojnog pola političke scene nove, demokratske Srbije. On je bio "sistemska" desnica, za razliku od vansistemskih radikala i socijalista. Prvih godina je to još kako-tako i funkcionisalo, uprkos ogromnim brljotinama i povremeno monumentalnim svinjarijama koje je činio kao predsednik i posle kao premijer; listu tih grehova nema svrhe ponavljati, ta bar sam ja na to potrošio stotine šlajfni. Ipak, pravi slom nastupio je tek 2007-2008: suočen s perspektivom formalizovane kosovske nezavisnosti i kao biva "mlakog" (A šta je trebalo da urade? Da se slikaju s "kalašem"?) odgovora na nju svojih nevoljkih političkih partnera (DS pre svih), Koštunica upriličuje onu bedu od "ulične revolucije" sa šljamom koji lupa i pali po Beogradu, doživljava svojevrsni, ne u kliničkom nego u političkom smislu, dugotrajni histerični napad, i praktično se povlači sa vlasti. Zašto? Zato što nije vlastoljubiv? Ne, nego zato što je vlast uvek i nužno petljanje sa stvarnošću, a novonastala je stvarnost njemu bila sasvim neprihvatljiva, nehigijenska. Ionako je pre toga – uz sasluživanje Tadića, Nikolića i ostalih – sebi upriličio politički azil i zadužbinu u vidu novog Ustava, sve s famoznom preambulom čija je svrha bila da Srbiju zadrži trajno u vanrednom stanju i političko-identitetskom bunilu, tj. u okovima ropstva jedne bolesne fikcije. A bolesna je svaka fikcija koja pretenduje na to da bude nadređena činjenicama.

E sad, zašto sve ovo (danas) pišem? Zato što hoću da kažem ovo: Koštunica je kriv za sve… Kažem to bez jarosti, mirno i prividno ravnodušno, onako kako se konstatuju posledice neke davne nepogode. Naime, ispisavši se radikalno iz "proevropskog" konsenzusa, u stilu onog čobanina koji se naljutio na selo pa sebi otfikario onu stvar, Koštunica je trajno raskinuo svojevrsni "petooktobarski" pakt levih, liberalnih i umereno konzervativnih antimiloševićevaca. Samim tim, oni više nisu imali, i kanda više nikada neće imati većinu u Srbiji. Zato je ubuduće ili mogao vladati Srbijom zajedno sa Šešeljem i Dačićem, ili je Tadić mogao da im kidnapuje Dačića i stekne vlast, ali i to plati trajnom stigmom kod "napredne inteligencije" i obrazovanije srednje klase koja je generalno sledi. Što je, pak, bio koren Tadićeve propasti.

Šta je posledica tog degenerativnog procesa, u kojem ama baš niko od aktera nije nedužan, ali su Koštunica i DSS nesumnjivo u njegovom epicentru? Evo, baš ovo oko nas: Srbija kojom vladaju navodno "preumljeni" likovi iz devedesetih, oni čija je vladavina okončana (i) uz pomoć Đinđićevog i DOS-ovog "projekta Koštunica". Elem, ime i lik ovog čoveka stoje i na samom početku i na odjavnoj špici "petooktobarske republike", a on sad ode u Belanovicu, šta ga briga. Čemu nas to uči? Možda samo ovome: nije s "demokratskim nacionalizmom" problem što je paradoksalan, nego što je neodrživ: u svakoj kriznoj situaciji, "demokratsko" nestaje i prepušta sav prostor nacionalističkom resantimanu, koji na kraju izjeda svaku političku suvislost, a bogme i svog nosioca.