Revolucija je nešto drugo od običnog, mirnog života.

J. B. Tito

Tamo negde novembra 1998. grupi beogradskih studenata – frustriranih režimom, ali bogme i nezadovoljnih opozicijom – palo je na pamet da osnuje organizaciju Otpor. Bilo je to, dakle, pre ravno deset godina, a čini se kao da su od tada protekla tri puna života, sve sa priključenijima. Otkud sad to? Reč je o tome da su se pravila igre ovog društva, kao i kontekst u kojem živimo u međuvremenu toliko promenili da svaka priča o Otporu danas već neminovno zvuči kao arheologija. Iskreno, nikada se ne bih ni setio ovog jubileja da ne beše medija (naravno, i zaslužnih prvoboraca) da me podsete.

Pa dobro, šta je ostalo od Otpora, deset godina docnije? Ništa, hvala dragome Bogu. Uh, zar to ne zvuči kao neuspeh? Naprotiv: upravo činjenica da od Otpora nije ostalo ništa najbolje svedoči da je on u potpunosti uspeo. Otpor je, naime, imao samo jednu misiju – druga je stvar da li su svi, čak i u "vrhu", bili sposobni to da shvate i voljni da prihvate – i ta je misija uspešno okončana petog oktobra 2000, u ranim večernjim časovima. Još sam tih dana javno predložio Otporu da se svečano samoraspusti i ostane neokrnjena Legenda. Naravno da me nisu poslušali: mrcvarili su se uzalud tražeći sebi mesto u postmiloševićevskoj Srbiji, bulaznili o "novom patriotizmu" i ne znam sve čemu, smišljali kretenske plakate: te nekoga "samo gledaju", te nekome poručuju da je "mnogo isti", te ovo te ono… Najdublje su pali izašavši na izbore kao stranka (!), valjda 2003, gde su zasluženo i neminovno propali do crne zemlje: rekao sam im, sasvim dobronamerno, da neće biti ama ni blizu cenzusa, nisu mi verovali… Ipak, najlucidniji među njima odmah su se povukli, dan-danas s pravom ponosni na pripadnost Otporu kad je tome bilo vreme; ostali su gurali stvar do besmisla, pokazujući da naprosto nisu imali pojma šta je uopšte posao Otpora; a ako ne znaš šta radiš, logično je da nećeš znati ni kada da prestaneš da radiš to za šta ionako ne znaš baš tačno šta je i čemu služi.

Šta sve ovo znači? Samo jedno: Otpor je bio polukonspirativna, polugerilska – ali miroljubiva – kontrarevolucionarna organizacija. Pošto je kontrarevolucija uspela, Otpor više nije imao nikakvu budućnost, niti je trebalo da je ima: umesto Otpora, na scenu je trebalo da stupe "otporaši", ali sada kao političari, naučnici, umetnici, profesori, novinari, autolimari, kontrabasisti, kontisti-bilansisti, potporučnici, čuvari plaže u zimskom periodu, šta god; nekima je, avaj, poduže trebalo da shvate da "otporaš" nije ni zanimanje ni životni projekat. Pa dobro, ima kod nas onih koji još ni iz ‘68. nisu čestito iskoračili na svetlo dana današnjeg, čemu se onda čuditi "devedesetosmašima" zaustavljenim u vremenu…

Zašto je Otpor bio "kontrarevolucionaran"? Najpre, drilovani smo da je taj termin nužno vrednosno negativan, što nije tačno. Srbija/Jugoslavija imala je jednu revoluciju ("klasnu") 1944/45, pa onda drugu, ("nacionalnu") 1988/89, i to je kontekst ili predložak naših života, to je zatečeno stanje. Najgori efekti one prve u međuvremenu su dosta izbledeli, ili su barem znatno ublaženi, ali je zato ona druga skoro pa dibidus sahranila Srbiju, izmestivši je sa mape matične planete u maglovite sfere čiste bulazni. Otuda je radikalan i dosledan otpor njoj nužno sadržavao konotaciju "kontrarevolucionarnosti": on je, naime, otvoreno težio upravo običnom, mirnom životu, kao jednoj ozloglašenoj "buržoaskoj" (ili pak "nenacionalnoj") vrednosti. Setite se samo kraja devedesetih: svi smo samo kukali nad "ludilom" situacije i maštali o vremenu kada ćemo "živeti normalno", tj. "kao sav ostali svet". Čak nam je i Koštunica tih dana obećavao da ćemo živeti u "dosadnoj zemlji" (možda je naprosto mislio na zemlju s dosadnim premijerom, u kojem slučaju je bio čovek od reči).

Poneko ovih dana čak lamentira kako, ko bajagi, nestade siroma’ Otpor kad nam je bio najpotrebniji, ali zato okolo bujaju kojekakve ultradesničarske organizacije, kuku i lele… To je, međutim, savršeno logično. Elem, zašto je Otpor nestao? To je objašnjeno u prethodnim pasusima. E, baš iz tih istih razloga su razni Obrazi, Dveri i ostali Sent Džastini Filosofi procvetali. O "krvočasnim" i "strormfrontičnim" Nacionalnim strojevima da i ne govorimo. Sve njih, naime, hrani fundamentalno nezadovoljstvo poretkom stvari. Radi se o organizacijama koje su programski i praktično antidemokratske, antiliberalne, antisekularne, bazično antirepublikanske. Činjenica da je Srbija (kakva-takva) demokratska, sekularna i građanska država trajan je izvor njihove radikalne frustracije. Oni su, dakle, revolucionari: oni nisu tek protiv ovog ili onog političara, stranke, pojedinačnog poteza aktuelne vlasti; oni su protiv poretka kao takvog. Zato su za vreme Miloševića tavorili na margini, a tek nakon njegovog pada dobili krila: njih ovakva Srbija mnogo bolje inspiriše.

Treba podsetiti da su najpoznatije ultradesničarske organizacije nastale u isto vreme kada i Otpor, ako ne i pre njega; nije ih, dakle, "postoktobarska" Srbija rodila, ali im je ona dala krila. Sećam se dobro jednog ultraposećenog skupa Otpora na Filozofskom fakultetu, gde sam držao banku na poziv Milje Jovanović; skup su sve vreme "ometala" svojim dobacivanjima dva-tri tipa iz embrionalne frakcije Obraza, među kojima se naročito isticao onaj Obradović, Boško ili Milan, ko će ih razlikovati; lik je, sećam se, tih meseci svojim urnebesno nedotupavnim smatranjima entuzijastički punio stranice ljotićevske Nove Iskre. Jedan od brojeva te bizarne publikacije osvanuo je s naslovnom stranom: Otpor – američki SKOJ. Pa dobro, bilo je to baš po njihovom ubogom osećanju duhovitosti, ali je inače bilo sasvim promašeno. Otpor je bio sve suprotno od "Skoja" ne zarad pukog (i izanđalog) "ideološkog predznaka", nego zato što je njegov cilj bio otvoreno suprotstavljen gore citiranoj misli Druga Tita. Mada, opet, kad pogledaš, i Obraz, Dveri & co. su takođe protiv revolucije – ali francuske!