Počnimo jednom sličicom s tzv. letovanja. Dangubimo tako u bašti kafića u Puli, na trgu koji je dobio ime po jednom romanu Dragana Velikića, kadli najedared iz obližnje zgrade pošte nahrupljuju tamburaši u slavonskim nošnjama praćeni veselim i pijanim društvom; ispostaviće se da se radi o nekakvom derneku poštara Hrvatske. Vozaju tamburaši, ciliču podnapite tetke sas frizure, iju-iju-ju, uzdižu se ruke i drmuckaju pozadine, a repertoar prigodan: malo slavonsko-panonskog lokalpatriotizma, malo jugoestradnih evergrina, malo diskretnog koketiranja s tzv. domoljubnim motivima, ali kako veče uze da odmiče, bogme se stvar sve više okrenu na "narodnjake", dakako one "srbijanske" i "bosanske": ovde Miroslav, onde Halid, tamo Toma… U neka doba ispraznismo krigle i nekako se sabrasmo da odemo odande praćeni horski pevanim refrenom: ej, Branka, Branka, tko je tkriv zbog tnašeg rastankaaa, a Bliska Osoba mi rezonerski veli: "I sad neka mi neko kaže da se Jugoslavija stvarno raspala?!" Ono, što jeste jeste, kad pogledam pečat u mom pasošu jasno mi je da se ta država jeste rasturila na proste i prostije faktore & čimbenike, ali opet, ispada i da je to više nekako "tehnička stvar". Elem, na "kulturološkom" i uopšte "simboličkom" nivou, stvarno se neretko čini da je Jugoslavija danas jača nego što je bila u ona vremena kad nam se ukazivala u obličju države, pa je – ako ništa drugo – mnogima bio izazov da je krive za sve što im nije potaman u životu. Danas stvarni ili navodni krivci hoćeš-nećeš stanuju na drugim adresama, a ogorčeno retroaktivno krivljenje zlosrećne jugoprošlosti za sve naprosto je već gotovo sasvim iscrpljen motiv, dosadan bogu i narodu, trajno zanimljiv još samo šačici nepopravljivih slučajeva, bilo gde po jugo horizontali i vertikali.

Koji dan nakon one večeri, vozim se kući preko Učke, Ravne Gore i ostalih revolucionarnih toponima, pa u autobusu čitam novi broj ljubljanske "Mladine", a u njemu i odličan tekst o maloj buri u tamošnjim desno-konzervativnim krugovima, koji su nešto strašno nezadovoljni zato što je ove godine Kersnika, svojevrsnu "glavnu" kulturnu nagradu posebne "nacionalne" specifične težine, dobio Goran Vojnović za roman Jugoslavija, moja dežela (Rende ga je objavilo u prevodu na srpski). Dakle, em se taj nacionalno nečisti nesmajnik preziva na "ić", em nam opet podmeće tu mrsku Jugoslaviju, koja nikako nije "naša dežela", vsekakor ne nas tapravih in pridnih Slovencev…

Posle stignem nazad u Otadžbinu i kupim novi "Pečat", kadli eto ti neumornog Zarkovića Miodraga kako se na tri strane ljuti i ibreti što je u srcu Beograda dva meseca trajala "jugonostalgična" izložba "Živeo život", koja da, je li, u lažnom i zašećerenom obličju prikazuje svakodnevicu Titovine, na koju je Z. inače nešto jako ljut. Najbizarnije od svega je što bi prigovor mogao biti načelno tačan kada bi bio drugačije "impostiran", a ne izrečen sa krajnje banalne, jeftine i intelektualno beznadno mrtve pozicije nekog najstereotipnijeg "srpskog nacionalizma", oveštalog i besmislenog, naprosto nesposobnog da porodi bilo koju relevantnu i održivu tezu.

Zanimljivo je to: preko dve decenije od njenog krvavog i gnusnog raspada, država koje niti više ima niti postoje bilo kakve stvarne indicije da će je u sagledivoj budućnosti opet biti, izaziva ogromno interesovanje, pa makar i negativno, i to ponajviše kod – nacionalista. Neobično, apsurdno? Ma, jok: upravo je Jugoslavija, dok je postojala u svom vrlo materijalnom i opipljivom obliku, bila zlatni majdan za nacionaliste svih vrsta, jer je mogla da funkcioniše kao živi i prisutni, otuda i unutar tog diskursa ubedljivi krivac-za-sve; sad kad je nema, sve to nekako deluje jadno, baš svaki i baš svačiji nacionalizam se sveo na svoju mizernu i duhomornu suštinu, i jedino što bi ga moglo oživeti jeste – vaskrs Jugoslavije! Avaj, kako toga nema, onda se valja obračunavati s avetima u nedogled, mada to džilitanje privlači sve manje i manje publike. To znači da je i sama Jugoslavija zapravo, jednom istorijskom transmutacijom, pobegla od pogibelji i našla sigurno sklonište u onim područjima naše svesti i samoosećanja, naših privatnih i društvenih istorija, naših opredeljenja i ukusa, gde joj ovi više ne mogu ništa.

Za kraj, hajde da se vratimo na onaj pulski trg. Neke druge večeri, sedi tamo u kafiću oveće mlado društvance, svi pričaju na italijanskom, ali neki od njih međusobno i na hrvatskom, očigledno je društvo "mešano". Neki pijani matori bilmez, bogzna kako tu zalutao, u neka doba počinje nešto da galami da šta ovi tu njemu u njegovoj Hrvatskoj pričaju italijanski iako znaju po naški, i da šta ovo i da šta ono… Mlađi čovek, po svoj prilici vlasnik kafića, uljudno ga smiruje ali ovaj sve više besni; na kraju ga takoreći za uši izvlači i maršira ga odatle u 3LPM. Ovaj se nešto buni, da ne može to tako u njegovoj Hrvatskoj, a gazda mu smireno koliko i odlučno odbrusi, sve gledajući ga u oči: "jebala te Hrvatska". Ovaj na koncu odlazi, pokunjen, jalovo preteći. Taj gazda lokala, e, to je moj kulturalni junak ovog leta! Shvatili ste: ne zbog "Hrvatske", nego zbog bilo koje imenice koja se mogla naći na tom mestu. Vreme je da te tipove izvučemo za uši i izmarširamo ih iz naših života preciznim vritnjacima: jebalo vas sve ono čime ste nas predugo jebali! I tačka. Osećaj je vrlo osvežavajući, preporučujem svima na ovu vrućinu.