Čini mi se da je baš nekako ovih dana, kada TV B92 najavljuje trijumfalni povratak Mileta sa Čubure – onog našeg endemskog đikana što gerilski vojuje protiv "tranzicije" kao ovaploćenja Novog svetskog poretka – pravi trenutak da postavimo suštinsko pitanje: od čega, bre, živi taj Mile?! Znamo sve o tome šta MSČ misli, smatra i ukazuje o bilo kojem planetarnom i kosmičkom pitanju, ama – od kojih i kakvih para (i "u smislu" količine i "u smislu" porekla) naš Milence kupuje mladi lukac na Kaleniću ili džiberske patike za dete? Možda sam nešto propustio ili zaboravio, ali sve nešto kontam da nam to nije baš dovoljno razjašnjeno. A možda je, opet, objašnjenje izostalo iz najprostijeg mogućeg razloga: zato što je to ionako sasvim neobjašnjivo. Ako odgonetnete, naime, misteriju Miletovog preživljavanja uprkos elementarnim zakonima ekonomije – inače dokazano čvršćim i od fizikalnih zakona – onda ćete odgonetnuti i tajnu preživljavanja sedam-osam miliona "Mileta" od Horgoša pa do Preševa, a to je zadatak koji prevazilazi mogućnosti ljudskog uma na ovom stepenu evolucije. Ima, kažu, jedan što je probao: eno ga sad u Kovinu, povazdan razgovara s Kantom lično, sve šetajući po perivoju uz prijatno kloparanje papuča: on njemu "dragi moj Imanuele", ovaj službouljudno uzvraća sa "dragi moj George Vilhelme Fridriše"… Posle im daju večeru (klot-rezanci sa sirom, samo bez sira i testa), pa ih zaključaju.

Bez sve šale, televizijska VIN produkcija pokušala je – sledeći recept iliti matricu poteklu iz Češke i isprobanu već u više "tranzicionih" zemalja – da nekoliko narodnih poslanika-dobrovoljaca podvrgne zanimljivom ali i pogibeljnom eksperimentu: da mesec dana svog života preguraju sa cca 12.700 dinara u džepu, koliko iznosi prosečna plata u Srbiji, dakle, koliko u najboljem slučaju zarađuje naš veseli Čuburac Mile… Nedelju dana pre kraja opita in vivo, još se samo gospođa iz G17 i njena mama nekako batrgaju; veseljak iz SPS-a i njegova supruga posustadoše, iako sam im davao najviše šansi zbog, jelte, urođene levičarske skromnosti i nekako najdirektnijeg ruralnog backgrounda, koji mnogo znači glede nabavke besplatnog espapa; Anita Beretić, Somborka iz Demokratske stranke, digla je ruke zbog Uskrsa i sitne dečice, Boris Karaičić iz Stranke Koja Postoji Zato Da Bi Slobodan Vuksanović Bio Predsednik Nečega, iako samac i po sopstvenom mišljenju lak za održavanje, takođe je morao da se vrati svom uobičajenom "tegobnom" životu; Aleksandar Radikal Vučić odustao je daleko najranije, još posle prve nedelje, prostodušno priznavši da je spiskao sve pare, uglavnom na svoje patriotske aktivnosti, vlastitim žvopisnim primerom dokazujući staru istinu da niko ne košta državu (bilo koju) toliko koliko njene Istaknute Patriote. Zato valjda radikalsko i tome slično shvatanje Patriotizma odavno nije u modi u razvijenijem svetu: mnogo je to, brate, skupo. Ta ekipa bi lako izjela i američki vojni budžet od cca sedamsto hiljada miliona ziliona trilijardi dolara. Mesečno… Nego, bajdvej, kako to da nisu nahvatali nijednog DSS-ovca za ovaj opit? Valjda otuda što su ovi načelno sasvim bestelesni i otuda besplatni: oni žive samo od Ustava, i pomalo od vazduha, koji zahvate jednom dnevno. A ako baš zdravo ogladne, pojedu i koji primerak Zakona o pomoći dražesnim haškim optuženicima i njihovim ljupkim familijama.

Rezultat eksperimenta je, dakle, sledeći: od tih para ne može da se živi. Ajde?! Može samo da se kupuje najprostija hrana da bi se nekako napunila tiba, ali onda nemojte ni pomišljati na uredno plaćanje računa. Takođe, zaboravite pozorište, bioskop, knjižaru i slične zanimacije za dokone buržuje, od svih restorana ulazite jedino u skupštinski, koji ima damping cene za Predstavnike Naroda, pušite samo krdžu, mobilni telefon zakatančite. Što se pijenja tiče – to već može. Pod uslovom da pijete vodu sa česme. Sve su ovo, jakako, otkrića iz toplovodnog žanra koja su, u principu, svakom čitaocu predobro poznata, većini iz vlastitog iskustva. Baš kao, uostalom, i piscu ovog teksta.

Samo, prava Priča glede ove VIN-ove akcije ne krije se u dobro poznatim Opštim Mestima nego u morbidnom detalju koji, reklo bi se, nije ni dovoljno uočen, a kamoli dostojno razmotren u javnosti: izvorna češka ideja je bila da poslanici žive na minimalcu, a ne na državnom proseku. Iz prostog razloga što se od statistički prosečne plate nesporno ipak može nekako živuckati, bez baš preteranog ponižavanja. Tako je bilo i drugde, recimo u Hrvatskoj; pratio sam razvoj slučaja preko tjednika Globus: bilo je znatno više poslanika u igri, ama isto skoro svi zanemoćaše pred težinom zadatka. Naši VIN-ovci su odmah razložno odbacili ovaj metod, jer ama baš niko pri svesti ne može ni da pokuša da živi od nekih tri hiljade dinara, koliko iznosi "propisani" srbijanski minimalac (koji mnogi ne dobijaju!).

E, sad, šta nam sve ovo govori o Nama, mimo notorne činjenice da smo načisto propali i da smo Dno Dna matičnog kontinenta? Poenta ove priče mogla bi da glasi otprilike ovako: zemlje tranzicije, one Miletove dušmanke, dele se na one koje će koliko za tri nedelje postati članice Evropske unije, i u kojima se od prosečne plate živi, a od minimalca tek životari, zatim one "druge klase", koje ipak naziru kraj svojim mukama, u kojima se od proseka životari a od minimalca tavori na minimumu životnih funkcija, te na – Srbiju. Dobro, možda i bratsku Albaniju i protektovano Kosovo. Tu se generalno ne može živeti od bilo koje vrste "ordinarnih" prihoda. Ako vam to što imate nije dosta, preostaje vam jedino da budete kriminalac, pevaljka, trange-frange bizmismen, narodni poslanik ili nešto slično. I po tome je Srbija nesumnjivo ekstraordinarna, tačnije, ovako se napokon ovaplotio petparački narativ njenih "patriotskih intelektualaca" o nekom posebnom mestu i značaju Srbalja u kosmosu: "prosečan" Srbin je globalno prepoznatljiv kao čovek koji hoda odrpan i gologuz ispod zvezda. Nije li nešto o toj problematici onomad i onaj Imanuel zborio? Samo ne ovaj iz Kovina, nego onaj iz Danciga!