Emocije i pare: Grčka duša u trgovini

I ja sam emotivno vezan za Robne kuće "Beograd", ali nemam 360 miliona evra da ih kupim. Dobro, ispostavilo se, na kraju, da sve te pare nema ni Radomir Živanić, vlasnik Verana, koga, iz nekog razloga, i ugledne prestoničke novine nazivaju Baja Plavi. Kad sam ja bio mali, a gospodin Živanić se nije bio ni rodio, moje društvo sa Slavije išlo je do Terazija samo da se vozimo pokretnim stepenicama u prvoj robnoj kući, prvim takvim stepenicama u Beogradu. Vozili bismo se dok nas neki brkati poslovođa ne bi najurio… Bilo je to, te stepenice, čudo tehnike.

Gospodin Živanić je nakon četrdesetak uzmahivanja brojem 11 na aukciji u hotelu Hajat i uz direktan TV prenos kupovine Robnih kuća izjavio da je stvar preplatio, ali da je to učinio zato što je Beograđanin i zato što je nekako emotivno vezan za tu stvar… Razumem takva osećanja i spreman sam svuda da ih pohvalim, ali, teže je objasniti kako su Grci, koji, ispostavilo se već sutradan, daju dve trećine para za ovu transakciju, upali u takvo emotivno stanje?

Ne bih, dakle, rekao da je stvar u emocijama, već u proračunu.

Ima onih koji tvrde da je sve to preplaćeno. Neke ugledne evropske firme, poput Benetona, svoje interesovanje završile su na otkupu aukcijske dokumentacije. Drugi množe, sabiraju i dele pare i kvadrate i dolaze do računice da je za sumu od 360 miliona evra, plus oko 100 miliona evra za minimalno renoviranje devastiranih objekata, moglo da se napravi gotovo pet velelepnih Delta sitija, istih kao ovaj što od četvrtka radi u Novom Beogradu… A još ima i parking. Ali, kako god ko računao, obavljenom poslu nema mane – kupac će već tragati za modelom koji će mu povratiti ono što je uložio i verujem da je to najjača emocija, sve ostalo je – brendiranje.

Teza i duša: Treba li nam dvadeset Miškovića?

Zanimljiva mi je, međutim, ta familijarnost u oslovljavanju kojom se dnevni list "Politika" istakao i na naslovnoj stranici – "Baja Plavi pobedio Ceptera i Miškovića". Da prostite, to Baja Plavi dođe mu nešto kao Joca Amsterdam. I Mišu Anastasijevića zvali su Miša Slani, otac Koče Popovića imao je nadimak Peskar, prvi zbog monopola u trgovini solju, drugi što je navodno u liferacijama za vojsku trpao i pesak u džakove s brašnom, ali to se šaputalo u čaršiji, nije se baš trpalo u novinske naslove.

Ovde vlada sveopšte nepoverenje u one koji imaju para. S dobrim razlogom. Ali, ne bi valjalo da to bude trajno stanje u srpskoj medijskoj percepciji pojedinačnih i kompanijskih bogatstava. Željko Cvijanović je u prošlonedeljnoj kolumni u nedeljniku "Standard" napisao da nije problem Srbije u postojanju Miroslava Miškovića, već u tome što ih nema dvadeset. U osnovi, rečenica je tačna, i njenu tačnost ne umanjuje okolnost da u pregrejanoj čaršijskoj psihozi oko tuđih para, a posebno Miškovićevih, uz takvu konstataciju idu optužbe da je onaj ko ju je izgovorio, u ovom slučaju napisao, prodao dušu.

Ovde se na bogatstvo, naravno tuđe, gleda s nepoverenjem, zluradošću i pomerenim osećanjem za pitanja odgovornosti i prioriteta. Nesazrele su i nisu dovoljno afirmisane sve one agencije i sva ona regulatorna tela koja bi u društvenom interesu trebalo da obezbede fer igru između sveta para i sveta vlasti. Što se svet para i svet vlasti maćehinski odnose prema tim institucijama, od vlade Zorana Đinđića pa do ove današnje, i nije neko čudo. Recimo, čak, da bi tu mogla da se javlja, češće nego što je pristojno, neka interesna sprega. Ono što bi trebalo da nas zabrine je baš-nas-briga odnos šire javnosti prema nedovršenoj, nikad realno uspostavljenoj kontroli tokova moći i novca. Dok je tako, svako s parama, a posebno svako s puno para, biće sumnjiv i prepoznavaće se po – nadimku.

Rusi i Srbi: Znamo mi gde su novci

Lepo kaže, u želji da nas opameti, Branislav Grujić, predsednik PSP – Farmana, građevinske firme s jakim pozicijama u Rusiji, u intervjuu dnevnom "Biznisu": "Kada u Moskvi sedim za stolom sa ljudima koji se bave najrazličitijim zanimanjima, svi razgovaraju o tome kako napraviti novac, dok je u Srbiji politika i dalje glavna tema." Vidi se da je g. Grujić odavno u Moskvi. To što se toliko priča o politici, po meni, vrhunski je dokaz samo za jednu stvar – zna narod da su pare u politici.

Po onome što čitam, znaju to i Rusi, a oni koji nisu naučili lekciju idu na dopunsku nastavu kod Putina. Ali, male su naše pare spram njihovih, mada, samo uzgred da pomenem, ovde se slavodobitno špekuliše s vešću da je Baja Plavi, udružen s grčkim MIG-om, u nadmetanju za Robne kuće pobedio za pet miliona evra Romana Abramoviča, valjda zato što ovaj nije emotivno vezan za RK.

Uostalom, da nisu u pitanju veliki profiti iz politike, već bi bio završen proces imenovanja menadžera i upravnih odbora javnih preduzeća. Prošlo je skoro mesec dana od gotovo lutrijske podele stranačke vlasti nad javnim preduzećima, a imenovan je samo novi direktor JAT-a. Gruba raspodela između stranaka "ja tebi, ti meni" već je izvršena, a sad se, uz rovovsku unutarstranačku borbu, dele vodeća mesta u firmama s velikim uticajem na velike pare i veliki broj ljudi.

Čitam u "Pressu" od utorka nešto u šta bih i poverovao, mada je izvor informacije ovog tabloida anonimni "sagovornik iz vrha DS-a". Ali, to je toliko duhovito da bi moglo da bude i tačno. Kaže taj anonimni sagovornik "Pressa" da oni u DS-u ozbiljno pristupaju tom poslu i da svi kandidati za direktora moraju da prođu tri kruga provere. A kada su, valjda posle te tri provere, ponudili Branku Radujku da bude direktor NIS-a, ovaj je "pošteno priznao da o tome nema pojma".