Teško je ovde naći čeljade starije od četrdesetak godina koje se ne seća tog rituala, jednog od onih najopštijih opštih mesta iz jugonostalgičnog žanra: ono kako se nekad išlo u Trst po prave farmerke i ostale fine andrmolje, tako različite od kockasto-rogatog socijalističkog dizajna. Znaš ono, uvališ se u kupe rahmetli Jugoslovenskih železnica uveče (a u njemu, iznad musavih naslona od sedišta, fotografije Lepota Naše Otadžbine: Ohrid, Mljet, Jajce, Vrnjačka Banja!), pa klaj-klaj celu noć, i eto te ujutru na Ponte Rosu… A na celom tom putu od Beograda do Trsta samo jedna državna granica s pripadajućim joj formalnostima, i to pred samim Trstom.

Bio sam pre neki (tje)dan u Trstu: ne znam kako mu ide ekonomski, ali estetski mu prija odsustvo hordi umorne socijalističke sirotinje u potrazi za jeftinim krpicama. Prodisao grad, zasjao u svojoj lepoti austrougarskog šmeka i mediteranske lokacije. Nešto kao visokobudžetna Rijeka bez socijalističkog arhitektonskog nasleđa. Nego, nije to sad važno. Najveći utisak na mene ostavilo je zanimljivo, simbolikom nabijeno ne-mesto zvano Granični Prelaz, onaj između Slovenije i Italije, jedan od onih kroz koje smo decenijama nadirali mi Jugosi, natrontani tek kupljenim krpicama ne bismo li nadlukavili brkate carinike. Kako su obe zemlje u Evropskoj uniji, dapače, u Šengenskoj zoni, tako je taj prelaz danas zapravo sablastan, to jest, tamo više nema baš nikakve pasoške i carinske kontrole, nego prelaziš iz jedne zemlje u drugu kao da si prešao nevidljivu "administrativnu granicu" Palilule i Zvezdare, na primer. Osim što je ova granica i dalje vidljiva, utoliko što još postoje one graničarske kućice. Nije ih još razmontiralo i odnelo na đubre, ali u njima nema nikoga. One, štono se kaže, zvrje prazne, i to zvrjanje je baš glasno, ako umeš da osluškuješ. Naime, baš to upadljivo i materijalizovano prisustvo odsutnosti čak bitno pojačava dojam, nekako čini da putnikova svest o jednoj istorijskoj novini bude bitno jača nego kad, šta znam, prelazi iz Francuske u Nemačku, pa nigde ne vidi nikakvo obeležje koje ga upućuje na to da je upravo promenio zemlju boravka.

Šta ovo praktično znači? Onog trenutka kad sam ušao iz Hrvatske u Sloveniju, ja sam zapravo ušao i u Italiju. A da li ću se zaista i pojaviti u njoj, ili pak neću, nego ću ostati u Šmarju pri Jelšah ili otići u Nemačku ili Dansku, to sinjor Berluskonija izgleda ni ne zanima baš mnogo.

Razvezoh svu ovu putopisnu priču iz sasvim drugog razloga. Naime, ako biste danas krenuli tom nostalgičnom šoping-turom od Beograda do Trsta, usput biste imali posla sa najmanje četvoricom policajaca i još toliko carinika, skromnim službenicima triju dičnih država, SHS inicijala. To će reći, naletali biste na Granične Prelaze svaki čas: ništa od spavanja, zaboravi. Jedino vas ne bi cimali na onoj granici na kojoj su vas ranije cimali "po difoltu". Eh, šta ti je prevrtljivost Istorije…

Novine pišu da su se tri manje ili više propale firme, tri državna i državotvorna Nejaka Uroša, tj. železnice Srbije, Hrvatske i Slovenije udružile u nekakvu Alijansu železnica, koja će kanda startovati 1. oktobra, i koja će omogućiti da se vreme železničkog transporta robe od, recimo, Ljubljane do Istanbula smanji sa 60 na 40 sati, jer će formiranje zajedničke firme bitno skratiti pogranične carinske procedure. Malo li je? I naravno, nije to tako samo sa železnicom: pogledajte one depresivne višekilometarske kolone šlepera koje danonoćaju i jesenzimaprolećeletuju na autoputu, na srpsko-hrvatskoj granici sa obe strane, i biće vam štošta jasno. Isto je i, šta znam, na Sremskoj Rači i bezbrojnim sličnim avetinjskim mestima, koja u stvarnosti jedva da postoje. Osim kao mesta gde nestaju šleperi, da ih više niko nikada ne pronađe. A šoferi se jedva nekako vrate kući tek kad im sitna deca diplomiraju. "Zapadni Balkan" iliti bivša Jugoslavija bez Slovenije, postali su sinonim za beskrajno, iracionalno i svima štetno rasparčavanje, za feudalizaciju kako duha tako i sasvim konkretnog prostora. Naprosto, ovde više ne smeš malo jače da daš kolima gas, jer ćeš se već za pola sata obreti na nekoj m.f. Državnoj Granici, gde će te stroge čike – koje inače ti plaćaš, ali ko te šiša – gledati mrgodno ispod obrva, pošto unapred znaju da si kriv, sad još samo treba da se utvrdi za šta konkretno.

Železničari su izračunali da za onaj period tokom kojeg ovuda (tj. koridorom 10) prođe hiljadu vozova, koridorom 4 preko Mađarske, Rumunije i Bugarske ih prođe sedam puta više! Isto je, i još grđe, i sa drumskim koridorom. Zašto? Pojednostavljeno rečeno, ono je sve EU, i nema gubljenja vremena i energije na gluposti. Mi još podugo (osim verovatno Hrvatske) nećemo biti u EU, ali svejedno, ovaj sveopšti "državotvorni" feudalizam nas bije po ušima.

Sećam se, bez tragova nostalgije, one 1991. i nekoliko potonjih godina: nema te ledine gde neko nije sanjao, a uglavnom i uspeo, da podigne Granični Prelaz. Sa sve pripadajućim procedurama, smešnim uniformama i otkačenim kapama, ritualnim iživljavanjima, maltretmanima i sličnim elementima državnosti. Pa majka mu stara, i Nemačka i Francuska su nekakve suverene države, pa se putuje slobodno! E, ali ovde važe druga pravila: kakva je to Suverena Država koja nije opasana jedva probojnim kulama-stražarama, u kojima bdiju Kerberi Naše Suverenosti? Zapravo, čini se da smo i pravili separatne države samo zato da bismo imali svako svoje ovlašćene ometače prelaza, čiji je jedva prikriveni cilj što efikasnije zaustavljanje svakog protoka života.

Dvadeset godina kasnije, "državotvorci" su otkrili da je sve to zapravo mnogo skup hobi. Koji više nema ko da finansira, jer se u međuvremenu maksimalno ogologuzilo. Pa bi sad da se stvari malo vrate u prethodno stanje, mada će, dakako, svako zadržati one svoje smešne kape. Pa hajde, i to je neki napredak. Baš onako po meri potkontinentalnih običaja: dva koraka unazad, a onda jedan napred, da ti se na kraju pričini da si još nešto i ućario.