Moglo se znati da će tužilaštvo u Hagu imati nevolja s procesom Miloševiću, ali ko bi rekao da će početak biti totalni debakl. Milošević je prosto zavladao sudnicom i totalno razneo prvog svedoka optužbe Mahmuta Bakalija. Ako bi se nastavilo ovako, naš bivši predsednik ne bi samo izašao iz sudnice neviniji nego ikad, čist od svakog greha (mogao bi mirno pred svetog Petra), nego bi još mogao da započne advokatsku karijeru u tom istom Hagu ili bilo gde. Čovek je dobio životnu ulogu, kao da je sve što je pre radio bilo samo priprema i predigra za hašku scenu.

Ovakav početak rezultat je greške ugrađene ne samo u optužnicu protiv Miloševića nego u samu ideju haškog suda. Reč je o pokušaju kriminalizacije politike ili istorije, odnosno o suđenju jednoj politici, ali indirektno, preko nekih pojedinačnih ratnih zločina, a to će biti gotovo nemoguće, ili vrlo lako, zavisno od pristupa.

Nema sumnje da je ovde u pitanju težak politički krivac, ali kako dokazati njegovu odgovornst za neki konkretan zločin? Putem "komandne ogovornosti"? Da li onda treba dokazivati da je on nešto takvo lično naredio? Ako i jeste, bojim se da bi to bilo nemoguće dokazati. A ako se njegova krivica izvodi iz same činjenice da je bio šef države čiji su neki vojnici ili policajci počinili zločine, onda nema potrebe da se išta dokazuje i presuđuje. Znamo da je kriv.

U uvodnoj reči optužbe videlo se da ona sledi nirnberški model i počiva na pretpostavci da je jedan tiranski, zločinački režim, oslonjen na neku vrstu fašističke ideologije, počinio genocid nad drugim narodima. Istorijska katastrofa u bivšoj Jugoslaviji plod je kriminalne zavere jedne grupe ljudi okupljene oko Miloševića. Ova paranoidna konstrukcija odgovara stvarnosti isto koliko i Miloševićev odgovor na nju, to jest da je za sve kriva antisrpska zavera mračnih sila na Zapadu. Reč je o poznatom kafanskom trabunjanju o "osveti Srbima za poraze u dva svetska rata".

Dakle, Milosević i Karla del Ponte jedno u drugom vide Hitlera i ta obostrana početna ludost ima da truje ceo proces, a ako se na kraju nekako dođe do neke realnije slike obe strane, ako naime i Milošević i njegova tužiteljica, odnosno i Srbi i Zapad odustanu od uzajamne demonizacije, to će biti najbolji mogući ishod. Za sada, međutim, to nije na vidiku. Naprotiv, optužba se svesno oslanja na propagandnu sliku Miloševićeve Srbije i izopačenu verziju istorije. Otuda preterano samopouzdanje, nemar i greške koje Milošević efektno koristi.

U meri u kojoj se Haški sud bavi istorijom raspada bivše Jugoslavije i ratovima, on je poprište sudara dva koncepta, "zapadnog" i "srpskog", jer to su stvarne strane u sporu. Na optužbu o srpskom "paklenom planu" Milošević odgovara istom merom i to mu je do sada najslabija tačka odbrane. Osim toga, kad je svoju priču stavljao u kontekst naknadne velike američke i svetske teme rata protiv terorizma, propustio je da se opredeli, pa je čas zvučao kao preteča Bin Ladena u borbi protiv neokolonijalizma, a čas se preporučivao Bušu kao neshvaćeni borac protiv terorizma. Ali, ono što je Milošević stvarno radio nije bilo ni jedno ni drugo, a naročito nije bilo rezultat bilo kakvog plana, pa često ni jasne namere.

On jeste u početku otvorio vrata stihiji, a posle je samo pokušavao da ostavi utisak da tom stihijom upravlja, ali mu se obično dešavalo ono što nije želeo i stizao je kuda nije hteo. I naravno, bilo je još mnogo drugih igrača koji su se manje lično isticali a svi su se snašli bolje i na kraju izašli kao pobednici.

Možda je tačno da je svaki nacionalizam, ili svaki ekstremizam, uvek isti. Ali, osim toga, u priči o jugoslovenskim ratovima bilo je malo sličnosti s tipskom slikom čistog zla, onog nacističkog iz Drugog svetskog rata. Ovde je bilo mržnje, osvete, pljačke, bilo je osvajanja i čišćenja teritorija i masovnih zločina, a pre svega toga bilo je nerealnih procena i loše politike, u čemu je prednjačio haški optuženik.

Ali, prilikom svedočenja Mahmuta Bakalija videlo se da Miloševć s velikom lakoćom može da pocepa verziju optužbe prema kojoj je kosovski problem, otprilike, on sam izmislio, iz čista mira i iz ljubavi prema zlu. Svi su izgledi da će i u nastavku procesa na videlo morati da izađe i separatizam kosovskih Albanaca, a ne samo srpsko nasilje, a ko će onda moći da kaže ko je prvi počeo i šta je čemu uzrok.

Najzad, još jedan utisak s početka procesa je da Miloševiću više koristi nego šteti činjenica da je sam svoj advokat. Onako, sam protiv svih, pobunjeni pojedinac na kojeg se ustremila cela kaznena industrija, već unapred stiče naklonost publike. Osim toga, to mu daje mogućnost da od Suda zahteva razne popuste i privilegije, makar samo psihološke, što on ume da koristi i čini se da je već pri ispitivanju Bakalija za sebe pridobio sudiju Meja.

U samoj Srbiji ovaj proces izaziva nelagodnost i podeljena osećanja. Verujem da većina ljudi tajno, u sebi, navija za Miloševića, utoliko pre što smatra da on ionako nema nikakvih šansi da pobedi i bude oslobođen. Ili, možda jos više navijaju protiv Tribunala, a pomalo i protiv Evrope i Zapada. A ti isti ljudi sad takođe navijaju za nove vlasti, za ljude koji su srušili Miloševića, a i za Zapad i Evropu. To bi značilo da oni na Miloševića gledaju kao na svoju grešnu, mračnu, perverznu strast koje su bili prinuđeni da se odreknu, a na DOS kao na izbor razuma, trezvenosti i – poraza. Na DOS se pristaje, a za Miloševićem se tiho žali.