Groblja su mnogo zanimljiva mesta – sve dok na njima nema pogreba. Volim da na putovanjima obiđem groblje u gradu u kome se nađem, ako stignem. Naročito po mediteranskim i jadranskim mestašcima sa popriličnom istorijom: svašta čovek nauči na tim grobljima. Osim toga, tamo nije gužva kao na Novom groblju ili Mirogoju, gde se skorojevići guraju i gde stanarsko pravo u grobnici na boljem mestu ume da košta koliko jednosoban stan (Mirogoj). Zatim, idu mi na živce te novokomponovane luksuzne grobnice sa praznim mermernim pločama koje čekaju ko će prvi da se izvrne i umre, pa da ga upišu zlatotiskom. Stara su groblja nekako pristojnija, sve i kad čovek gleda ponekad pretenciozne spomenike, kapelice i budalaštine.

U poslednje vreme, čujem na nekom radiju, počeli su da se sahranjuju gde im padne na pamet, protiv svih propisa i komunalnih regulacija. U voćnjaku, na livadi, pored mesta fatalne saobraćajke, u dvorištu. Ništa čudno, kad im se vođe i idoli sahranjuju van groblja: Tito u cvećari, Sloba ispod lipe u dvorištu, "kao da je, Bože oprosti, kanarinac", što reče ona Požarevljanka. To što se Tuđman dao sahraniti na Mirogoju samo je znak skorojevićke ambicije zagorskog seljačeta da se dokopa otmenog groblja.

Lično nisam nimalo sklon toj htoničnoj tradiciji koju je Čajkanović tako lepo opisao. To je pre svega paganizam koji crkva nikada nije uspela da suzbije; nije da se nešto mnogo trudila, doduše. Čuveno groblje pored uspona autoputa kod Mokrog luga poznato je po pagodama, vikendicama i kućama gde mrtvi imaju struju, televiziju, kuhinju i sve kao da su živi. Dok se pokojnik ne useli, okolni seljani te vikendice od grobnica koristili su kao sigurni štek za kockanje, izveštava jedna prijateljica koja je tamo radila neko antropološko istraživanje. Vlasnik grobnice uzimao je "pikslu", da barem malo nadoknadi velike troškove.

Posebno ne volim pogrebe i izbegavam ih kad god mogu, pa koristim ovde priliku da zamolim za oproštaj. Možda sam previše dragih ljudi ispratio, pa mi je teško. Primetio sam da sve više delim Krležinu opsesivnu odvratnost prema pogrebnim ceremonijama koje je mrzeo, ali nije mogao da im odoli. Popovi kojima radi taksimetar dok preko volje pevaju opela; grobari kojima nije ni do čega i jedva čekaju da smandrljaju posao; tužni zbor koji uskoro počinje da priča viceve u pola glasa i jedva čeka daću, pa da zapeva, jer pokojnik je to voleo. A tek govornici! Jedan od razloga zbog kojih ne idem na pogrebe je i opsesivna želja da dosadnom govorniku zalepim vruću šamarčinu. Ima ih zaista nepodnošljivih, tim pre što ih niko nije ni zvao da govore, nego su se progurali, izvadili cedulju, stavili naočari i počeli. A ima ih i koji će iskoristiti priliku da pokojnika "suptilno" izvređaju, kao Amfilohije Đinđića onomad. Lako im je kad pokojnik ne može da se brani. Kad mi je tata umro, rekao sam nekoliko skoro prostih reči izvesnom akademiku koji je došao u kuću da izrazi saučešće, pa je iskoristio priliku da mi stavlja političke primedbe, drtina matora bezobrazna. Pogrebi i prateće ceremonije služe, dakle, kao prilika da neki ljudi sebi dopuste nešto što inače ne bi smeli. Koliko sam se puta u sebi upitao da šta će ovaj na ispraćaju, a znamo šta je o pokojniku govorio za života. Licemerno objašnjenje "da smo pred smrću svi jednaki" ne pravda takve bezobrazluke: nismo svi jednaki samo zato što smo svi smrtni, oprostite molim; "čast i bruka žive dovijeka", što reče Vladika. Između ostalog i zato se klonim pogreba.

Ne bih da slutim, ali voleo bih da, ako i kada umrem, budem kremiran u najužem krugu porodice i nekoliko prijatelja. Bez govorancija, jer ću govorniku dolaziti u san da ga mučim kao vrag grešnu dušu! A pepeo da se spakuje u konzervu od neskafe i da se jednog zimskog dana prospe na čuvenu beogradsku poledicu, da neko ne slomi nešto, pa da i od mene bude neke koristi.

Ako ste baš zapeli, shvatite ovo kao testament i poslednju volju: napisano je u stanju uračunljivom i trezvenom, bez prisile i nagovaranja. Samo nemojte mnogo da se nadate, jer imam nameru da živim jako dugo i da većinu od vas sahranim.