Zabluda je bila klasična. Družili smo se samo sa sebi sličnima, pa smo prevideli da postoji i ona tiha većina. Pa se čudimo kako ovi osvajaju toliko na izborima, a ne znamo nikog da za njih glasa.

Prvoborci iz 1981. godine, kako je aktere novog talasa duhovito nazivao Vlada Divljan, postali su (a ima tome već više decenija) dosadna unjkava zakerala posvećena samo svojoj mladosti. A i ja sa njima. Zato nam sasvim odgovaraju razna obeležavanja 40 godina od kreativnog vrhunca ovog pokreta. Uz to idu silne knjige o Džoniju i EKV, tribine i radijske emisije. Pa se okupljamo i kao nekad penzionisani generali JNA prisećamo borbenih godina.

Eto, na primer, jedan od centralnih novotalasnih događaja tada je bila serija koncerata u Domu omladine nazvana "Pozdrav iz Zagreba". Uzvratni "Pozdrav iz Beograda" je ubrzo Auto-putem Bratstva jedinstva krenuo u zagrebački klub "Kulušić". Uglavnom, januara 1981. Beogradu su se prvi put u punoj snazi predstavili Film, Haustor, Prljavo kazalište i drugi junaci scene. Džoni je kao i uvek išao drugom stranom. Odbio je poziv, pa je na istom mestu, par nedelja kasnije, Azra tokom tri dana održala pet rasprodatih svirki. A sve te pozdravne večeri su bile uzbuđujuće. Haustor su kao predgrupa zamalo ukrali šou Prljavom kazalištu koje je u to vreme trijumfovalo albumom Crno–bijeli svijet. Sa uživanjem sam sa Brankom Vukojevićem, tadašnjim urednikom "Džuboksa", posmatrao podivljalu publiku koja je ska-ska-skakala na Mi plešemo. Bio je to hedonizam u prahu. A onda me Branko zbunio rekavši "Mi plešemo, ali po zgarištima". Nisam shvatao zašto je te večeri toliko mračio. Sve dok nije došla otrežnjujuća 1991. godina. Ali bilo je efektno dok je trajalo. Uprkos glamuru novog talasa, sve je bilo na gerilskim osnovama. Čuvena je već priča o poslednjem autobusu za Novi Beograd gde su se sretali akteri te scene, pa se švercovali do kuće. A pre toga su u parku kod SKC-a cedili jedno pivo. Skloniji hazardu su se odvaljivali od "tigar" lepka (duvanje iz kese su zvali "oćemo Majlsa Dejvisa?"). Moj prijatelj poljski muzički novinar Gregor Bžožović je krajem 1981. organizovao koncerte Električnom orgazmu i Šarlu akrobati. Opisivao mi je kako su te poljske mini turneje izgledale. Šarlo se vozio u kombiju bez grejanja i prozora u zadnjem delu, sedeli su na drvenim klupama, svirali po nekim zabitima. I po svemu sudeći se urnebesno provodili. Bilo bi inspirativno uraditi film o jugoslovenskom pank bendu u sirotinjskoj Poljskoj. Mogao bi da se zove "Poljska u mom srcu".

Kako sam ja prilično nostalgična krpa, žal za novim talasom počeo sam da osećam odmah pošto se završio, i to početkom 1983. godine. Okej, bilo je to u posebnim uslovima koji su se tada zvali "služenje narodu", to jest JNA. Tu sam hirurški precizno shvatio šta je "oko moje glave". I da od nas pedeset u takozvanoj spavaoni, rok sluša njih desetak (Bijelo dugme, Riblju čorbu, Divlje jagode), a novi talas nas trojica. Toliko o masovnosti pokreta. Zabluda je bila klasična. Družili smo se samo sa sebi sličnima, pa smo prevideli da postoji i ona tiha većina. Pa se čudimo kako ovi osvajaju toliko na izborima, a ne znamo nikog da za njih glasa.

Ali šta hoću da kažem: uprkos svoj našoj novotalasnoj mitomaniji, te pesme žive i danas. I po svemu sudeći znače novoj publici. Gile (sa, za njega, klincima iz grupe Magic Bush) izvodi "retko svirane pesme", riječki Paraf je najavio seriju ex-Yu koncerata, Srđan Saher (ex Haustor) je posle višedecenijske pauze snimio CD Biser ambra jantar, Zoran Predin je (takođe sa klincima) obnovio Lačni Franz. Deo ostalih je nažalost opravdano odsutan. Priču o tim ranim radovima potkrepljuju i dokumentarci Nebeska tema i Tusta.

Dok u ponedeljak 9. decembra pišem ovaj tekst, stiže mi vest da je umro još jedan nosilac spomenice iz ‘81. Naš drug Miladin Jeličić Jella, koji je fotografijama ovekovečio osamdesete. Prošlog maja, pišući tekst za katalog njegove samostalne izložbe u Manakovoj kući, prisetio sam se naslova svoje nikad napisane priče iz mladosti, "Čovek koji nije propustio nijedan žur". Radnja je trebalo da se odvija u Beogradu u vreme novog talasa, a glavni junak bio bi šarmantni gradski zgubidan. Sa cigaretom u jednoj i foto-aparatom u drugoj ruci. Najbolji informator gde se posle svirke ide, kolekcionar party adresa, čovek sa radarom za zabavu. Išli smo na flipere na Kalemegdan, muvali se po SKC-u, zevali ispred Lovca, osvanjivali na Akademiji. Menjali Dan za Noć. Naravno, nije to bilo dokono gubljenje vremena, već prava, ulična škola. A Jella je pedantno slikao ilustracije za naše udžbenike. Dokumentarno, ležerno, uverljivo. Sve suprotno od današnjih izveštačenih samoslika. Jellini zamrznuti kadrovi su prikazivali jedan drugačiji grad, mešavinu pankera, hipika i šminkera. Danas kada gledam ta "nastavna sredstva" napadaju me gorko-slatke emocije. Kako je to Felini precizno opisao rečju "amarkord". Koju je sam smislio: gorka sećanja (amaro ricordere).

Rambo Amadeus je još 1996. godine pevao: "Otiš’o je svak ko valja, neki vani a neki na nebo". Svojim roditeljima današnji klinci slike šalju iz Slovačke, Irske, Finske, Nemačke… Prebrzo smo od poređenja sa Londonom, San Franciskom pa i Trstom stigli do glavnog grada opustele banana države koju vode trgovci drogom i oružjem. Nosioci spomenice iz ‘91.