U hrvatski konzulat stiglo je nekoliko stotina pisama u kojima građani Srbije šalju kopije svojih tetovaža kako bi izbegli hudu sudbu košarkaša Gurovića: najveći broj (272) ima na nadlanici istetovirano "JNA", na drugom mestu su ženska imena od kojih mnoga potiču iz feudalne Srbije (76), slede probodene zmije (17 otrovnica i dva smuka), te sidra raznih veličina (11). Mnoštvo građana koji bi dogodine da se sunčaju u Dalmaciji prijavilo je raspeća i pravoslavne krstove (21) istetovirane na grudima, četiri pripadnice lepšeg pola potpisane inicijalima prijavile su tetovaže na intimnijim delovima tela, dve bi na nudističku plažu, dve bi svoj tatu pokazale samo onome ko bi eventualno osvojio njihova srca, pa i to u polutami hotelske sobe, ama se plaše da bi ih partner možda naknadno prijavio usled čega bi mogle biti proterane na godinu dana ili dok hirurški ne odstrane ono što je uznemirilo građanina Hrvatske.

U Srbiji jedna parlamentarna partija postojano nosi ravnogorski barjak, bezmalo polovina življa simpatiše četništvo, državna televizija emituje "Ravnogorsku čitanku", ministar kulture pred ofisom drži uvoštenog generala Mihajlovića, tu Gurovićev tatu dakako ne izaziva sablazan. Ali… Nasuprot Srbendama koji šajkače i kokarde stave samo kad idu u Guču, nadareni košarkaš odlučio je da Čičin lik ureže malo dublje i malo dugoročnije. Je li razmišljao o obnovljenoj kvazijugoslovenskoj ligi gde valja nastupati pred potomcima hrvatskih partizana, domobrana i sl.?

Decenijama jedni drugima vičemo "ustaše", "četnici", ali to na jedno uvo uđe na drugo izađe, drugo su oči! Prenumeranti HRT-a bi u krupnom planu gledali Dražu dok Gurović baca slobodna bacanja, to bi za njih bio dvostruki stres, publika u sali ne bi sa tako bolnom jasnoćom videla đeneralov lik, ali navijaštvo zna ono što ne može jasno da vidi! Dakle, da je Gurović preko tatua stavio zavoj, onakav kakav smo videli na stotinama teniserskih butina i podlaktica, opet bi se znalo šta je ispod! On ne da ne može svima da ugodi, nego ne može nikome da ugodi, sad je kao neka Zehra ili Sadeta koja živi u Francuskoj: roditelji je u školu isprate sa zarom, famulus je tera da zar skine jerbo škola nije verska, a pogotovo nije islamska ustanova (u mnogim školama stoji raspeće, ali to je drugo!). Da je tamnim flomasterom prešao samo preko očiju modela, kao što novinari urade maloletnom prestupniku, opet ništa ne bi uradio: Hrvate bi dodatno razdražio, za Srbe bi bio odvratni konvertit, kako bi njemu samom bilo – to on zna.

Nasuprot političarima koji se s pravom oslanjaju na narodnu zaboravnost, Gurović mora računati sa narodnim zlopamćenjem, i srpskim i hrvatskim, što će reći da nema kud natrag taman platio da mu se tetovaža hirurški odstrani. Da se pojavi i sa čistom mišicom, sa flekom ili novim tatuom (recimo Titom), opet bi se o njemu govorilo: "To je onaj koji je istetovirao Dražu, pa posle to polizao!"

U konflikt je doveo neka naoko jednostavna načela, jedno sportsko ("Država učesnica obezbeđuje vize i boravak svim učesnicima natjecanja") i drugo policijsko ("Znamenja koja reklamiraju ili podstiču fašizam, rasizam, netrpeljivost etc. nisu dopuštena a njihovim protagonistima biće uskraćen boravak u našoj demokratskoj i nadasve naprednoj zemlji"), vinjeta na njegovoj ruci shvaćena je kao preteća, izazivačka, neprijateljska, ergo, čitav jedan organizam postao je nepoželjan u čitavoj jednoj državi!

Ne bi sad pomogla ni sudska presuda u kojoj bi pisalo da je tatu čist umetnički i faktografski promašaj. Recimo, Gurović svojevremeno tužio tetovatora, tražio natrag pare jer tatoo ne liči na Dražu nego na jednoga geometra iz Sopota. I da je, uvažavajući mišljenja naših veštaka i eksperata iz Visbadena, Drugi opštinski sud tetovažu bio okvalifikovao kao škart, ništa se ne bi promenilo: za većinu bi uprkos pravosnažnosti presude to i dalje bio Draža!

Što nas dovodi, opet, do pitanja šta je pisac hteo da kaže i koga je briga: učitelji još pitaju šta je pisac hteo da kaže, pisca, ako ima sreću da bude naš savremenik, niko ne pita šta je hteo da kaže – ono što kritika i čitaoci budu "čuli" čitajući, to je ono što je pisac rekao, makar se on negde krstio čitajući preovlađujuća tumačenja i prikaze! Možda pisac Gurović voli Dražu, možda je bila u pitanju puka dosetka, provokacija, želja za izdvajanjem, ko će to znati i koga je zapravo briga! Hrvatska, to jest njena policija, drži da je pisac hteo nešto ružno a specijalno Hrvatima da sreže i vsjo!

Ali, ako je tatu poruka, poruka je i frizura. Šešeljev brica šalio se praveći mu hitlerovske šiške, pola NBA lige ima obrijane glave, maloletnog Roma u Novome Sadu oni svaki put podsete na skinhedse koji su ga pretukli kod Riblje pijace, ali Rom ne može ništa ćelavcima u LA-u i u Sijetlu, kao što ne može ni svojim obrijanim sugrađanima, a Hrvatska može ponešto Guroviću, što će reći da nije reč samo o asocijativnom kodu nego prevashodno o igri moći (oho, ovo kao za neki seminar!).

A može li Australija štogod ambasadoru neke male države koji se baškari i gosti ispod slika Karadžića i Mladića, dveju osoba koje i ovaj kontinent ma kako zabačen bio vija u okviru svojih mogućnosti jer pripada (Australija) međunarodnoj zajednici? Može li SCG da ukori svog ambasadora?!

Gurović je žrtva diskriminacije, hira publike. Glišić nije, Ajverson nije! Dajte mi, što reče Gebels, dva čovekova tatua i ja ću naći razlog da ga obesim. Sa stanovišta semantike Ajverson je galimatijas na dve noge, sigurno barem jedan amblem uznemirava neku minority ili neku sektu, samo što nema ko da zakera.

Ako je Srbija do reciprociteta i naša će policija morati da se pozabavi subverzivnim i provokativnim porukama sviju koji iz Hrvatske dolaze kod nas. A ne – na carini si zakopčan i sav bogobojažljiv, a kad zasučeš rukav ili razdrljiš košulju proviri ti Gospa iz Međugorja! Ne može, bre! Bez pregleda može da dođe jedino Severina za koju se pouzdano zna da nema nijedan antisrpski tatu!