Kao u razbrajalici –

Evo ti ništa za nešto, pola za celo…

Kad je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke (SNS) izjavio da je njegova politika na Kosovu doživela poraz, Marko Đurić, šef Kancelarije za KiM, sedeći tri, četiri mesta udesno od Glavnog, sa razumevanjem je klimao glavom, a koliko juče tvrdio nam je posle nekog briselskog sastanka da smo Prištinu pobedili sa pet prema nula.

Eto to vam je SNS – ljudi bez svojstava, političkog oblika i mirisa, povodljivi poslušnici, i daleko od toga da je tu najgori Marko Đurić. On je ovde pomenut samo kao primer. Ko se neprimereno hvališe zaslužio je i da bude subjekt primerene sprdnje. Tako je i u kafanskom društvu, kamoli u politici.

Vučić je stranačkim kolegama rekao da se tokom pet godina pregovora o Kosovu suočavao sa najvećim pritiscima. "A kada smo pokušali nešto da dobijemo, sve smo izgubili i ispustili zahvaljujući sopstvenoj neodgovornosti", istakao je lider naprednjaka.

Priznao je, kako je rekao, da je njegova politika u vezi sa Kosovom u Srbiji doživela poraz.

Za širu javnost, a verujem i za članove Glavnog odbora SNS-a, ostalo je nejasno kakva je to bila Vučićeva politika – obavezujući sporazum po slovu Briselskog sporazuma uz formiranje Zajednice srpskih opština, deoba, razgraničenje… ili nešto četvrto, pa je nejasno koja od ovih politika je doživela poraz ili su sve poražene onako đuture, mada nam predsednik države obećava da će se i dalje boriti kao lav, što je izjava iz opšteg arsenala političkih besmislica ako ne kaže šta mu je politika za koju će se boriti.

Ne verujem da su se članovi Glavnog odbora SNS-a usudili da ga pitaju nešto o tome na zatvorenom delu sednice. Možda se podsvesno plaše odgovora kao u onoj razbrajalici "evo vam ništa za nešto, evo vam pola za celo…", i lakše im je da "državni posao" natovare Vučiću na leđa da vodi trgovinu u kojoj niti zna šta kupuje, niti zna šta prodaje.

Podmukla generalizacija –

Srbi vole da izgube sve

Tamo gde nema politike ima viška patetike i političke manipulacije, pa smo odjednom svi postali krivi i Vučić je ušao u fazu generalizacije i olakšao posao članovima Glavnog odbora kojima je laknulo kad su shvatili da su Srbi avetinjski narod i da mu ne možeš ugoditi i da mirno mogu da nastave da trguju političkim uticajem, ali i konkretnim robama, mada ih je Vučić ukorio zbog takvih tendencija, što ih nije omelo da se, dok je on govorio, presabiraju koliko su tog dana dobri u tim trgovinama.

Oni koji traže naznake politike Aleksandra Vučića oko Kosova mogu da se pozovu na sledeću njegovu izjavu, ali, pošteno, ta izjava ništa ne objašnjava nego nudi neki maglovit rezultat politike o kojoj, kao i članovi Glavnog odbora, ne znamo baš ništa. Izjava, po agencijskim izveštajima, glasi –

"Ta moja politika da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu je doživela poraz. Srbi vole da izgube sve. Više vole da plaču nad nečim što ostane daleko nego da imaju nešto u rukama…" Dodao je da je prvu rundu dobila "Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobeđuje".

Okud mu ideja da Srbi, ma koliko bili zaluđeni mitovima (kao i svi narodi na svetu), a tu je kosovski mit jedan od jačih, "vole da izgube sve" i da "plaču nad nečim što ostane daleko"? Niko ne voli da izgubi sve i da plače. Ljudi su, po prirodi, racionalniji nego što predsednik misli o njima, samo bi im se moralo reći šta dobijaju pa da oni procene da li je to razlog za plakanje.

Ovako to zvuči kao jeftin politički alibi koji bi krivicu za nejasan cilj pregovora oko Kosova i nejasnu politiku u tim pregovorima, pa, sledstveno tome i za rezultat politike i pregovora, svalio na čitav narod. Hteo Vučić to da prizna ili ne, apsolutna vlast koju je uspostavio zahteva i apsolutnu odgovornost za odluke koje budu donete i ovo preventivno vađenje na "plačljivi narod" jedna je od gorih vrsta podvala naprednjačke pameti.

Bizarnost –

Ko su lideri plačljive Srbije

A na bezobrazluk je dodao i bizarnost. Naveo je i da su u istom kolu Sonja Biserko, Sava Janjić i Rada Trajković i oni koji su tobože najveći nacionalisti. Ovo troje pomenutih i poimence nepomenuti "najveći nacionalisti" niti su u izvršnoj vlasti niti prave skupštinsku većinu, niti su akteri nekih pregovora oko Kosova (s ogradom da možda grešim za "najveće nacionaliste") i nije baš jasno šta oni u Vučićevoj glavi reprezentuju i sigurno je da nisu na globalnom nivou kreatori javnog mnjenja u Srbiji.

Tako oni, čini mi se, ni krivi ni dužni – dok predsednik ne podastre ubedljive dokaze njihovog guranja klipova pod točkove Vučićeve kosovske politike – postadoše vođe plačljive Srbije koja uživa u tome da posle pet prema nula za nas doživimo fijasko samo "Vučiću za inat", što je ne samo nelogično nego je i prenemaganje posebne vrste kome je predsednik inače sve skloniji.

Ali da su se samo ovi urotili protiv njega, ni po jada. I ostali su tu umešali prste.

Vučić je osetio potrebu da nam još jednom objasni kako je loše i zlonamerno protumačen u vezi sa pominjanjem Slobodana Miloševića u Kosovskoj Mitrovici. O tome sam pisao u prošlom broju "Vremena" i nemam šta da dodam tom tekstu. Vučić smatra da je to bio govor diskontinuiteta sa politikom predsednika Slobodana Miloševića, ali da to niko nije želeo da čuje, jer je regionu potrebna loša, svađalačka Srbija koja preti ratovima.

Dodao je još da mnogi akteri sa Zapada ne žele da se Srbija meša u pitanje Kosova i da je to proizvod neodgovorne i katastrofalne politike koja je prethodila.

Dakle, za sve su krivi "žuta bagra", regionalna ljubomora na srpsku "lidersku poziciju", akteri sa Zapada, plačljivi narod, Rada Trajković i – biciklisti.

Ne znam da li mu je Glavni odbor Srpske napredne stranke tapšao posle govora u trajanju školskog časa – 45 minuta – ali sam nekako siguran u to. Važno je da oni nisu krivi.