Jeste li već čuli za wish.com, još jedan fantastičan šoping generator, portal koji spaja pretežno kineske proizvođače sa kupcima u celom svetu? Slično Aliexpress.com, verziji Alibabe, ali za one koji kupuju na komad. Na ovim sajtovima nećete naći brendirane proizvode (misli se na svetske, uglavnom zapadne brendove). Ali je tu neverovatan izbor stvari koje su vrlo slične, na ponuđenim fotografijama i zavodljivo lepe, sa cenama iz snova. Za tek nekoliko dolara ili desetina dolara kupićete stvar koja je inače pet do deset puta skuplja, a isporučuju vam je na kućnu adresu.

Dva su razloga zašto je to moguće. Prvo, direktno se povezujete sa proizvođačem, nema drugog posrednika sem veb-sajta koji svoje usluge minimalno naplaćuje prodavcu te se to ne oseća u ceni. Drugo, isporuka se obavlja redovnim, sporijim kanalima tako da se na naručenu robu obično čeka nekoliko nedelja, ali su zato troškovi najmanji mogući. To se ne može reći za razočaranje kada dobijete paket, a u njemu su cipele manje od uobičajenih za vaš broj ili boja torbe kudikamo drugačija od one sa slike. Ali, oni koji tako kupuju su u proseku zadovoljni, procenat uspešnih kupovina značajno nadmašuje razočaravajuće. Pritom, rizikovani novac je mali, gotovo beznačajan.

Ovu idilu, međutim, kvare dve prošlonedeljne vesti. Prva je da je čuveni investitor Džordž Soroš prodao najveći deo svojih akcija u Alibabi, bez objašnjavanja. Jednostavno se povukao iz te investicije. Druga je velika reportaža "Njujork tajmsa" o tragičnim radnim uslovima u najvećoj onlajn prodavnici na svetu, Amazonu. Tekst je baziran na pričama bivših radnika koji tvrde da se tamo radi po 16 sati, da je odnos šefova prema radnicima često okrutan, da suze na radnom mestu nisu retkost ni kada su muškarci u pitanju, tačnije da je svako ponekad zaplakao na poslu. Prvi čovek Amazona Džef Bezos reagovao je trenutno, pismom upućenim na adresu svih zaposlenih. Napisao je da on ne prepoznaje svoju kompaniju u izveštaju, da on ne bi radio za takvu firmu i da mu se svako ko ima takva iskustva lično obrati. Dodatni teret prave mu reportaže o firmama koje čine sve da svojim zaposlenima život učine što lepšim, poput Gugla ili Netfliksa.

Pitanje koje se nameće je koliko plaćamo te neverovatne popuste koje nam onlajn kupovina nudi? Jer, Amazon je američka firma, tamo je moguće (mada to nije lako) napraviti i objaviti takav izveštaj. Za razliku od Kine, matične zemlje Wisha i Aliexpressa. Takođe, ako se na takvu kupovinu naviknemo, što nije teško s obzirom na cene, pitanje je kakve bi to posledice moglo da ima na lokalnu privredu, realno nesposobnu da se takmiči sa konkurencijom iz Kine? Ne zbog lenjosti ili neznanja, već zbog propisa koje mora striktno da poštuje. Po pitanju kvaliteta proizvoda i uslova rada.

Kako je ovakvih portala sve više, za očekivati je uvođenje propisa i za njih. Koji bi regulisali upravo ono što važi i kod kuće, jer se bore za iste, naše pare. Ukoliko se s tim okasni, strahujem od samoregulacije, odnosno štrajkača koji bi svog najvećeg neprijatelja prepoznali u internet linkovima i optičkim kablovima, koji se mogu hakovati sekirom.