Dva miliona građana Srbije je za manje od 12 sati unelo svoje podatke u aplikaciju kako bi dobili sto evra od države. To jeste bila prilično skupa anketa digitalne sposobnosti nacije i živa je šteta što penzioneri nisu morali da se prijavljuju, jer bi rezultat bio još spektakularniji. Svakako nam je razrešena ta dilema, ukoliko ju je neko imao, da će Srbija brzo pokazati da se digitalizovala ako ima jak motiv. I da nepoverenje da država neće zloupotrebiti naše podatke ima svoje granice. Ali to je druga tema.

Cunami digitalizacije je, poput svakog cunamija, naišao neočekivano i silovito i preplavio sve. Posle deset nedelja se povukao i sada treba da vidimo šta je analogno preživelo, a gde se digitalno učvrstilo.

Prvi na spisku je rad na daljinu, odnosno rad od kuće. Ko god je imao tu mogućnost, a to su uglavnom oni koji u poslu pretežno koriste kompjuter, pokušao je tako da radi. Oni koji rade u softverskoj industriji, pa i u medijima, gotovo da nisu osetili razliku. Naprotiv, rad od kuće mnogima se učinio praktičnijim, jeftinijim i efikasnijim. Sada sledi period otrežnjenja.

Rad od kuće uskraćuje vas za razmenu iskustva i učenje od boljih od sebe, naročito krišom. Nema socijalizacije, kancelarijskih tračeva i slučajne razmene ideja sa kolegama na koje niste neposredno upućeni poslom. Mnogi će osetiti nostalgiju čak i za putovanjem do posla kada im se kućna rutina malo popne na glavu, baš kao i ukućani od kojih nemaju gde da pobegnu.

U tehničkom smislu nismo loše prošli, nije bilo velikih lomova, ali realno nije bilo ni prevelikih zahteva. Odgovornost za radne uslove prebačena je na zaposlene, pa se oni nisu previše bunili. Za svaku buduću situaciju, a ne znamo kada bi to moglo da se desi, firme će morati paralelno da podstiču radnike da svoje kućno radno mesto unaprede i da istovremeno obezbede bolje uslove za pristup sistemu spolja. Što je u potpunoj suprotnosti sa do sada negovanim principima, na primer u bankama i drugim digitalno osetljivim biznisima.

Baš kao što se sada preispituje ideja otvorenih kancelarijskih prostora, koja je promovisana poslednjih decenija i dovela do toga da u mnogim firmama male kancelarije više ne postoje. Sada se razmatra da li je jeftinije i jednostavnije da se zaposleni izoluje u sopstvenom stanu i o svom trošku, nego da se radni prostor u firmi pregrađuje.

S druge strane, primećeno je da rad od kuće nema definisane procedure, virtuelni sastanci se preklapaju jer ne zahtevaju fizičko prisustvo, mešaju se obaveze uključujući one koje se tiču domaćinstva, novog radnog prostora, zaposleni koriste previše različitih programa za komunikaciju između sebe i sa klijentima, što stvara nove frustracije s kojima se ranije nismo suočavali. Budući da neke firme nameravaju da rad od kuće zadrže u nekom obliku zauvek, a svima je potreban kao prva alternativa u vanrednim okolnostima, odgovorne kompanije u narednim mesecima ozbiljno će poraditi na podešavanjima. Naučna fantastika počinje kada se u kuću prenesu virtuelna i augmentovana realnost s kojima se već eksperimentiše, ali niko nije pomišljao da bi mogle da se koriste u stambenom okruženju.

Da se vratimo na početak, spremnost da se prijavimo elektronski za neki novac pokazuje da nam digitalno okruženje nije bauk, ali verovatno smo sada spremni da se svađamo oko toga da li firma treba da nam obezbedi sve uslove (opremu i dobru internet vezu) ili se to očekuje od zaposlenog kao uslov za dobijanje ili zadržavanje posla. Lično, verujem da će opremljenost za rad od kuće postati nova stavka u CV-ju koja će se proveravati intervjuisanjem kandidata na daljinu. Od toga koliko minuta vam je potrebno da se za takav razgovor spremite, zavisiće vaša pregovaračka pozicija.