Nema sumnje, zabranjeno je nekoga otvoreno vređati na rasnoj, verskoj ili nekoj drugoj osnovi, pozivati da ga povredimo, ubijemo, objavljivati podatke o njegovoj porodici, posebno o maloletnoj deci. Svi zakoni i moralni kodeksi to brane. Samo što nikako ne mogu da smisle kako da pod kontrolu stave internet, gde sve ove uvrede i pretnje naprosto bujaju.

U zemljama koje vode autoritarni režimi problem je rešen ili tako što je zabranjen pristup sajtovima gde svako može da objavi šta mu se sviđa, ili takav delija zna da mu se ne piše dobro ako neko utvrdi njegov identitet. Što i nije baš nemoguća misija, jer se pokazalo da i Severna Koreja ima supersposobne hakere.

Ali, sada se na sličan korak odlučila i Nemačka, a to bi moglo da napravi nezgodan presedan za ostatak "slobodnog sveta". Nemci zahtevaju od svih sajtova koji imaju više od dva miliona korisnika iz Nemačke da u roku od 24 sata uklone sadržaje koji brutalno krše zakon, dok im je za one koji su na ivici ostavljen rok od sedam dana. Procena je da za to vreme može da se utvrdi da li je autor neželjenog sadržaja "nagazio na liniju", košarkaškim rečnikom rečeno.

Rasplamsala se rasprava. Neki su oduševljeni jer misle da će se tako internet iščistiti od prostakluka, mržnje i agresije. I da će društvene mreže ponovo biti mesto za razmenu dobrih ideja i lepih želja, pravi hipi raj. Drugi u ovom zakonu vide opasan korak ka cenzuri i autocenzuri. Pod pretnjom kazne od (maksimalnih) 50 miliona evra, Fejsbuk ili Tviter će skidati "sumnjive" postove i pre nego što neko od njih to zatraži. Argument prvih je da samo traže da na internetu važe ista pravila (zakoni) koja važe inače. Drugi odgovaraju da je bolje da se sajber prostor samoreguliše, pa i po cenu povremenog "ćebovanja" nekoga od nas. Tvrde da će ta agresivnost naći načina da opstane, anonimna kao i sada, pa je bolje da nam je na oku nego da buja po mračnim ćoškovima mreže i da vreba. Prvi uzvraćaju da Fejsbuk već cenzuriše golotinju (koja u Nemačkoj inače nije zabranjena), te ne vide šta je loše u tome da se to proširi na, recimo, nacističku propagandu ili lažne vesti. Rasprava traje, ali bi zakon svejedno trebalo da stupi na snagu u oktobru.

S druge strane Atlantika muče drugačiju muku. Regulatorna tela u SAD smišljaju kako da nateraju uticajne instagramdžije da jasno naznače da li su za objavu neke slike dobili nešto zauzvrat. Da li im je neka kompanija platila ili ih je na bilo koji drugi način podstakla da hvale nju, njene proizvode ili servise. Za sada to nije pokriveno zakonom u punom smislu, baš kao ni govor mržnje. Za razliku od novina ili televizije gde bi takav sadržaj morao biti jasno obeležen kao sponzorisan.

Ako im prođe, to bi mogao biti kraj "influensera", odnosno poznatih internet korisnika čije savete (živote) kopiramo. Jer nije isto kada znam da mi neko preporučuje restoran, knjigu ili kremu za lice zato što za to dobija pare, a ne zato što ih stvarno voli i koristi.

Pažljivo pratite sudbinu ovih propisa. Eventualni uspeh mogao bi da ih nametne kao novi (EU) standard. Naravno, Srbija uvek može da ostane "ostrvo slobode" na kojem je sve dozvoljeno.