Kako beše ide ona priča, ili urbana legenda, da svaki čovek na Zemlji poznaje svakog drugog čoveka na Zemlji preko najviše šest “posrednika”? Ili beše osam? Hm, možda to i fercera kad pomislim preko koga bih mogao poznavati Bajdena ili Putina, Ruždija ili Džegera, ali ne znam da li bi baš upalilo u slučaju nekog ribara Hozea iz živopisnog seoceta Abtao u centralnom Čileu, ili za tamo nekog jednog od stotina miliona Lijeva koji gaji kokoške u pitoresknom selu Ni Gde, smeštenom duboko u Unutrašnjoj Mongoliji, u okrugu Uqbar.

Srbija je, ipak, tek malecni deo Zemlje, pa bi tu ova teorija o sveljudskoj povezanosti mogla mnogo lakše da se pokaže tačnom. Evo, recimo, tek preminulog Milutina Mrkonjića “poznavao” sam preko samo jednog posrednika, a ta karika između nas beše niko drugi nego – moj pokojni otac.

Moj otac bio je inžinjerijski oficir JNA; mladi inžinjer (logično!) Mrkonjić Milutin bio je upućen na odsluženje vojnog roka upravo u garnizon mog oca. Tamo su se upoznali i sprijateljili, te se u decenijama koje će uslediti povremeno – možda jednom u par godina, ne češće – viđali sve do smrti mog oca, sredinom devedesetih. Tako sam za mitskog “Mrku” znao mnogo pre nego što je postao javna i politička ličnost, mada ga nikada nisam sreo.

Prilikom jednog od tih njihovih kafanskih druženja, lako je moguće da je bilo i poslednje, negde u prvoj polovini devedesetih, upitao je radoznali Mrka mog Sretena da kako mu je sin jedinac, šta radi, šta sanja a šta mu se događa? Ja sam tada bio malte ne tek na početku svog zadrživog uspona u tzv. karijeri; otac je kao nehajno rekao da pišem za novine. Koje, upitao je Mrka punonadežno. Za “Vreme”, procedio je otac kroz zube bojažljivo. Auuu bre, pa šta će mu to u životu, ajde ti lepo dovedi njega kod mene, pa da ga zaposlimo u Politici ili u Novostima!

Otac mi je, vrativši se iz Beograda, opričao ovaj razgovor u hinjeno šaljivom tonu, delićem svog pomalo naivnog bića se ipak ponadavši da bih možda mogao da se upecam na perspektivu državnog posla. Okrenuo sam sve na šalu i sa zadovoljstvom propustio priliku svog života… Da je bilo drugačije, bio bih jedan od ko zna koliko stotina ili hiljada onih kojima je tzv. Mrka učinio. Jer je on, po svemu što se o njemu zna, bio tipičan izdanak kafansko-drugarske supkulture socijalističkog menadžerstva, koji je istovremeno demonstrirao alfa-moć i cementirao prijateljstva na raznim stranama svojom voljom i sposobnošću da ti učini.

Da je Mrkonjić bio lik krojen po standardima neke druge epohe, svakako one pre nego što su i političare i menadžere počeli da štancuju industrijski i bez izraženijih individualnih svojstava, bilo je jasno i za njegovog života, a zapravo je i ozvaničeno kroz njegovu smrt.

Notorno je da slabo pratim tzv. društvene mreže (nisam ja Kareli da mi želudac vari svako sranje!) i srodne forme egzibicionističkog samoobjavljivanja, ali čitam u Blicu kako su se svi ti tviteri i ostali fejsbuci prosto usijali od zapenušanih “hejtova” bačenih na Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i novinarku Biljanu Stepanović zato što su se usudili od Mrkonjića oprostiti prigodno lepim i toplim rečima, nazivajući ga prijateljem ili pak osobom koja ih je nečim zadužila. Šta se to dogodilo s nama, pita se Blic, da više ni u smrti ne sme biti prelaženja rovova, to jest da se svaki normalan, ljudski gest prema nekome ko – stvarno ili tobože – pripada “onima drugima” tretira kao najužasnija izdaja ne-znam-već-čega?

Dežurni ideolozi antivučićizma za početnike i za one sa jeftinijim ulaznicama odmah su to protumačili kao Vučićevu krivicu: toliko je antagonizovao Srbiju da je i ovo logična posledica takve brutalizacije javnog govora.

Da li je to tačno? Jeste, ali nije i potpuno objašnjenje. Traženje odgonetke u “Vučiću” je samo onaj “lokalni” sloj priče, ali osim njega postoji i onaj mnogo univerzalniji, “globalni” sloj. Jer, fenomen brutalizacije i tribalizacije (nesmiljeno oštre podele na “nas” i “njih” uvek i svugde i po svaku cenu) javnog govora nije karakterističan samo za Srbiju, niti samo za zemlje “iliberalne demokratije” trampovsko-putinovsko-orbanovskog profila, mada je tamo najizraženiji. Ključno je ovakvom “bustovanju” netrpeljivosti kombinovane s kolektivnim narcisizmom samoproglašenih pravednika i martira doprineo upravo internet 2.0, ovaj “interaktivni”, koji je omogućio svojim potrošačima da se zatvore u grozdove međusobno suštinski nekomunicirajućih “mehurova” (bubbles) u kojima zapravo opštite samo sa istomišljenicima; kojih je, gle, s protokom vremena sve manje, jer ćete se i s njima posvađati, pošto će se ispostaviti da se u nekom detalju razlikuju od vas, što je nedopustivo. I tako sve dok ne ostanete sami samcati, kao razjareni ratnik Istine i Pravde za tastaturom, koji uveče, kad selo pozaspi, naoružan brižljivo uzgojenim i štucovanim neznanjem, površnošću, zaboravom, malicioznošću i jebeno vickastim niknejmom kreće u trebljenje vaskolikog kukolja ljudskog, a i svih onih koji s kukoljem šuruju. Makar i tako što mu nazovu “dobar dan” u prolazu, ili što skinu kapu prolazeći mu pored groba.

Nego, šta li bi bilo da sam onomad, uz Mrkinu nesebičnu pomoć, prešao na Tamnu stranu? Eh, šta bi bilo! Pitajte onog Apostolovskog, taj treba svakog dana da se zahvaljuje sudbini što me majka i otac rodiše ovako tvrdoglavog i nedokazanog.