"Ne bio ja u koži onoga ko kroz sedamdeset godina bude tražio grob Osame bin Ladena", reče Slobodan Homen gaseći televizor. "Ali možda neće proći toliko vremena. Sa Osamom sve ide brže nego sa prvim gerilcem u porobljenoj Evropi." Zaista. Prvopomenuti je smrtno ranjen već prilikom pokušaja hapšenja, mrtvozornik je ustanovio smrt, forenzičar je na brzu brzinu uzeo uzorak za DNK nakon čega je leš prepušten valovima Indijskog okeana na nepoznatoj geografskoj širini, dužini i dubini.

Već popodne je na radiju (B92) upriličen kasting za budući film o prvom teroristi planete, ukoliko delo bude snimano kod nas; voditelj i publika odabrali su Batu Živojinovića za naratora, za naslovnu ulogu najviše glasova (dok sam ja slušao) dobio je Predrag Marković, Osaminog kurira igrao bi Aleksandar Vučić, za specijalce-foke bili su predlagani Milan Kalinić, Boško i ne znam ko još, slušateljstvo se pošto delo treba da bude i komercijalno bacilo na smišljanje naslova: "Recycle bin", "Derviš i smrt"…

&

Sveta matera je prvi put uticala na ishod večitog derbija, vladika Grigorije presavio je tabak, tačnije dva istovetna tabaka, ili ipak jedan, pa je zasad nepoznati đakon u jednoj keliji načinio veran prepis?… Bilo kako bilo, crkveni velikodostojnik je i jednima i drugima stavio do znanja da večiti derbi pada na Veliku subotu i da ga treba odložiti ili posve preskočiti. Ali. Večiti derbi nije pokretni praznik, nego stoji kao crveno slovo u kalendaru Zajednice prvoligaša te su oba kluba poslanicu iskulirala ne udostojivši pošiljaoca ni pisanog odgovora: jedno je pismo kao svitak obavijeno gumicom od bicikla i vrh mu viri iz jednog od mnogobrojnih pehara, drugo je presavijeno nadvoje i zadenuto za ram kopije Belog anđela pripremljenog za Putina (reč je o nesuđenom daru: visoki gost je jednog Belog anđela dobio od Sinoda, drugog od bajkera, trećeg od FSS-a, četvrtog bi uz diplomu počasnog doktora bio dobio od Beogradskog univerziteta da je samo skoknuo do Rektorata).

Vladičanska epistola je međutim doživela lep uspeh kod navijača Crvene zvezde, delije su obznanile da će inkriminisano popodne provesti u molitvama i postu, možda su pojedini navijači na sat i po mentalno napustili Golgotu (na zemunskom: Kalvarija) i gledali prenos na televiziji, možda su pre meča u crkvama palili sveće za žive i molili Svevišnjeg da izabranici Roberta Prosinečkog ne prime gol, kad već ne mogu da ga daju, ali se pokazalo, ko zna koji put, da odricanje zbog vere ne daje brze i očevidne rezultate: žertva delija doneće dobra crveno-belima onda kad pobožni velikosubotnji bojkot bude dobrano prepušten zaboravu.

&

Ah, zašto patrijarh Irinej nije rođen u Nišu, kao car Konstantin! Već sam bio smislio kako ih rodno mesto povezuje, kako patrijarh a nogom stupi na rodno niško tle oseti snažan poriv da i on hrišćane u okviru svojih mogućnosti što prijatnije iznenadi! Bio sam uveren da je Njegova svetost rođeni Nišlija i da čim se približi rodnom mestu preda Nj u vidu doduše predškolskog deteta izlazi duh cara Konstantina koji mu na latinskome jeziku veli: preispitaj duh svoj i kašće ti se šta sve ti možeš da učiniš kao poglavar! Eto. Patrijarh nam je iz Vidova kod Čačka, ali je bio na čelu niške eparhije u koju je car Konstantin morao da dođe kad god bi mu ustrebao original krštenice, još svega dva leta Gospodnja dele nas od godišnjice Milanskog edikta, i patrijarh je boraveći u Nišu blagosavetovao vlastelu serbsku da se ugleda ona na cara Konstantina "koji je hrišćanima vratio crkve i imanja i slobodu, i da postupi na isti način"!

Njegova svetost rada je da ono što Car beše započeo Ona dostojno nastavi, dovršiti to niko ne može, ali da se hrišćanima dadne više nego inovercima to bi Srbija bez sumnje bila dužna da čini. Jeste ona Crkvi možda i preko reda, pre dakle nego građanima, vratila mnogi veleposed, ali ima toga nevraćenog još! Partizanština je u svome oslobodilačkom i revolucionarnom zaletu zaplenila koliko vinograda, šuma, stambenog prostora, pčelinjaka i drugih crkvenih dobara, pravni naslednici komunista ni izbliza se nisu iskusurali sa hrišćanskom crkvom, koja se našim krajevima javlja u svome pravoslavnom vidu!

&

Po cenu da kod čitalaca izazovem možda i trajniju omrazu ponoviću da je religija hobi i da država shodno tome ne treba nijednoj crkvi da da nijedan dinar. Ako vera nije samo hobi, nego ako je za stotine sveštenika i te kakav biznis, onda ga treba oporezovati kao i ma koje drugo preduzeće! Država je odvojena od Crkve, ali potonjoj stalno šalje alimentaciju kao da s njom ima ne znam koliko maloletne dece: verske zajednice dobijaju iz budžeta više novca nego partije (kojima ja takođe ne bih dao ništa, o tom potom), od svih nevladinih organizacija najviše para država daje crkvama, duplo više nego Crvenom krstu, a miljenica i mezimica države je naravno Srpska pravoslavna crkva, čiji poglavar drži da je sve to sića te da se suveren i njegovi vazali moraju spomenuti besmrtnoga Konstantina (inače priličnog antisemite, ako se ne varam): kad hrišćanima vratite i crkve i imanja i slobodu, saniraćete istorijski minus, posle toga sve što budete darovali služiće vam na čast i preporučiće duše vaše za večno blaženstvo.

Ja dakle crkvi (nijednoj) ne bih vratio više ništa, moratorijum i ćao! Odakle slugama božijim ovozemaljsko blago za kojim toliko tuguju i grešno žude?! Nešto je zarađeno od parohijana, ono najkrupnije su milodari kneževa, careva (koji se ugledahu na Konstantina), može biti, ali odakle i tim feudalnim lezilebovićima sve to, bolje da ne čačkamo mečku te da u miru i veselju proslavimo Đurđevdan koji samo što nije.