Kao mali slušao sam izveštaje u Dnevniku kada su ozbiljni spikeri pominjali i ponavljali neobična imena naših nesvrstanih prijatelja iz raznih delova sveta – arhiepiskop Makarios, Sirimavo Bandaranaike, Haile Selasije, Džavaharlal Nehru, Gamal Abdel Naser, Muamer El Gadafi, Kvame Nkruma ili Sukarno.

Svi oni su bili ortaci sa Titom, našim predsednikom i on je voleo da putuje i odlazi im u goste. Ovih dana, naš predsednik je poput Marka Pola sa svitom novinara otišao u Kinu da bi obezbedio nove investicije za Srbiju. Toma Nikolić, kojeg plaćamo da se bavi saradnjom sa Kinom, nije otišao, valjda nije bilo mesta u avionu.

Odmah po dolasku stigla je i prva lepa vest – Kinezi će u Zrenjaninu napraviti fabriku auto-opreme vrednu milijardu dolara. Međutim, novinari su sa dozom neverice ponavljali ime investitora, da bi posle nekoliko dana to ime praktično nestalo. Valjda im nije dovoljno ozbiljno zvučalo kada kažu da će u Zrenjanin stići milijardu dolara od firme Šan Dong Ling Long. Kako će sutra ti Banaćani da kažu komšijama gde rade – kod Linglonga, kod Šano dušo, ili opisno – kod Kineza. Biće još teže ako Kinezi baš navale, pa se neće znati kod kog Kineza radite, a nezgodna je i sama formulacija "kod Kineza", jer može familija da pomisli da prodajete robu u kineskoj radnji. Učimo, dakle, kineski – trebaće nam!

Taj problem, da li verovati vestima, pojavio se u nekoliko navrata protekle nedelje. Kome da verujemo?

Prvi primer je stigao sa televizije Pink. Produkcija najpopularnijeg TV imaginarijuma u ovom delu Evrope morala je da se saopštenjem ogradi od "rijaliti mafije". Poznato je da svaka oblast društvenog života u Srbiji ima svoju mafiju (kako to objašnjavaju tabloidi), ali se čaša prelila kada se na društvenim mrežama pojavio lažni oglas za prijavljivanje u Zadrugu 2. Neki lažni producent je registrovao domen zadruga@gmail.com i započeo biznis. Od potencijalnih zadrugara je tražio da mu Pejpalom uplate 30 evra i pošalju svoje fotografije. Time samo ulaze u direktorijum Imaginarijuma, a učešće im se ne garantuje. Pink i Veliki Šef su se ogradili od ove zloupotrebe u stilu "ne javljajte se nikom, mi ćemo zvati vas ako nam budete trebali". E pa, sad su stvarno dirnuli u svetinju! Siguran sam da će, kao i u slučajevima klijenata nekih bizarnih vračara i magova, biti malo onih koji će prijaviti da su ispali budale. Možda su uz prijavu i 30 evrića slali i fotke i snimke na kojima pokazuju koliko su spremni daleko da idu u rijalitiju i da su kapacitet za ovaj azil. Dakle, ko se prijavio – prijavio se, konkurs je zatvoren.

Drugi slučaj je vezan za tabloid "Alo" koji je detaljno opisao ustoličenje vladike Grigorija u Frankfurtu na Majni. Vernici su ga oduševljeno dočekali, bio i Dodik, Hercegovci ga u suzama ispratili, mnogi čak došli na svečanost u Nemačku, a među gostima je, kažu, bilo naroda sve tri vere. Otud je bila iznenađujuća vest da je sa ceremonije vladika lično oterao Vladimira Božovića, navodnog lažnog izaslanika Vlade Srbije. Ovaj bizarni detalj dobio je i epilog kada se u jutarnji program TV Prve javio sam Božović da demantuje lažnu vest. On je čak objasnio da je pomenutog dana bio u Srbiji i negovao majku koja se razbolela. On će novine tužiti, a ja nemam pojma koji motiv je tabloid imao da ovo piše, jer po toj logici možete bilo koju osobu u Srbiji dovesti u bilo kakvu izmišljenu bizarnu situaciju i naterati je da demantuje vaš tabloidni imaginarijum. Možda se to radi za pare, možda postoji neki drugi interes koji ćemo tek otkriti, ali u ovom trenutku imamo samo izmišljeni incident koji bi, valjda, 3000 prisutnih vernika verovatno videli. Sećam se da me tako pre gotovo 20 godina jedna pomalo senilna komšinica mrtva ozbiljna pitala da li imam kengura u stanu.

Nije bilo šanse da je ubedim kako ga ne dresiram svirajući trubu, u šta je duboko verovala, a ja sad mogu da vam se kunem kako nisam komšija iz pakla koji proizvodi nesnosnu buku. Džabe mi demanti i da se kunem u majku. Kengur danas đuska ko da je u Guči!

Na kraju, čak se i predsednik, kaže, zbog umora pokliznuo na izmišljenu vest sa američkog sajta Onion. Govoreći o nesreći na gradilištu Beograda na vodi, kada su stradala dva radnika, pomenuo je suludu statistiku prema kojoj svakih 10 sekundi u Americi nastrada jedan perač prozora. Neću da seirim nad glupošću savetnika koji su očigledno pretraživali net u potrazi za alibijem u ovom kriznom PR saopštenju. Predsednik je uputio izvinjenje, ali je ostala promašena tema koja i danas čeka jedini logičan epilog.

Nedopustivo je koliko radnika gine na našim građevinama. Kada se nesreća dogodila, jedina poruka koja ima smisla je sveobuhvatna istraga i utvrđivanje odgovornosti, bez razlike koji investitor je u pitanju. Samo taj odgovor, a ne nemušto saopštenje firme koja izvodi radove, može biti mala uteha porodicama nastradalih i preventiva da se nezgode ne dešavaju u budućnosti. Umesto toga, javnost je polemisala da li je predsednik ispao šmeker zato što je javno priznao svoju grešku. Izvinite lepo, ja tu raspravu smatram

neumesnom.