Evo je opet! Javila se, pisamcetom Politici, ona neka Dević Natalija, da nas podseti na svoje postojanje, i da uzgred skromno pripomene kako je, eto, bila u pravu (to kao zbog Kelna i to…) kad nas je još letos upozoravala na strašne bliskoistočne migrante, koji da nju i njima slične otvoreno požudno gledaju, a možda ‘oće i bez dopuštenja da pipaju, spavaju joj pod pendžerom i ko zna šta još sve rade, dočim njihove prepokrivene hanume, naprotiv, s mračnim neodobravanjem gledaju na raspusnu razgolićenost ovdašnjih kaurskih squaw. A ovima zbog toga sve nešto neprijatno… Ali, šta ćeš, petao koji prerano zakukuriče završi u supi, pa tako i Dević N. drži da se upravo nalazi u supi jerbo je prva kukuriknula neku nepoželjnu, ili tada još neprepoznatu istinu. Ako je stvarno tamo, naime u supi, uljudno je molim da izađe. Ja, naime, mnogo volim supu, ali ne bilo kakvu.

Priča sa srednjoistočnim izbeglicama, migrantima ili kako već, nema, dakako, nikakve veze sa somnabulijama neke samoproglašene pernate živine. Štaviše, ne radi se toliko o tom ljudima kao takvim, nego o njihovoj zamišljenoj slici u očima onoga ko gleda njihov dolazak iz perspektive "starosedeoca".

Na jednoj strani, figura migranta postoji u desnoj imaginaciji, ksenofobnoj i fašistoidnoj, kao slika nekog strašnog Drugog koji dolazi ovamo da "nas" pokori i podredi svom (manje-više varvarskom) poretku vrednosti, da poništi našu evropsku i hrišćansku civilizaciju i kulturu i nametne nam mentalitet onoga što je najobrazovaniji srpski samosvesni fašista Dragoš Kalajić s osobitim arijevskim gadljivim prezirom nazivao "trećesvetske mase". Puna je današnja Evropa, i zapadna i naročito istočna i srednja, ovakve zloguke političke imaginacije, tvrdo ukorenjene u kulturnom rasizmu koji srećno parazitira što na neznanju, što na po sebi razumljivim egzistenijalnim strahovima "običnog čoveka". Tu se razmišljanja neke Natalije doimaju samo kao nevažno snobovsko bezvezarenje i parazitiranje na okrajcima i opiljcima opasnih i morbidnih teorija, a preterana javna pažnja joj je onomad bila poklonjena samo zato što je u epicentar te priče uletela em niotkud, em na osobito neukusan i u kontekstu trenutka retko sadistički i bešćutan način.

No, postoji i ideološka imaginacija suprotnog predznaka, najsvojstvenija jednom delu savremene levice bliske multikulturalističkim bajalicama i deluzijama i diskursu "političke korektnosti", a koja polazi od toga da je Evropa ili Zapad uopšte jedna zla (post)imperijalna (i, razume se, "liberalno kapitalistička") mrcina koja je kriva za sve nevolje i nedaće ovog sveta, i zato mora da ispašta jer je, je li, dužna da, bez prigovaranja, uslovljavanja i ograničavanja, primi ama baš svakog nesrećnika ovoga sveta, te da ga nahrani, okući, zaposli i uopšte usreći. To je najmanje što može da učini ne bi li sprala svoju hereditarnu krivicu… A u samoj se figuri begunca vidi nekakva romantizovana poželjna Drugost, nešto osvežavajuće ne-zapadno, samim tim blagotvorno neiskvareno i čisto… Zato takva levica – ili šta je već – svaki pokušaj racionalnog razmatranja načina, obima i limita akutnog talasa imigracije u Evropu unapred diskvalifikje kao neprihvatljiv, kao no–subject, nešto o čemu se uopšte ne može razgovarati, što je s onu stranu izgovorivog. Ta je politika daleko od svake ovozemaljske stvarnosti, i sve što na koncu postiže jeste da se mase deklasiranih i egzistencijalno ugroženih Evropljana u njoj ni na koji način ne prepoznaju (doživljavajući je u najboljem slučaju kao elitističko dociranje i isprazni moralizam lišen konteksta) te se otuda okreću radikalnoj, populističkoj desnici, jer kod nje nalaze kakve-takve odgovore na ono što ih tišti: jasno, ti odgovori su duboko pogrešni, ali ova druga strana, jebi ga, diskvalifikuje već i samo pitanje…

Tako se, dakle, neretko imaginira taj došljak, taj neevropski Drugi, sa desne i s (nadri?)leve strane, ali kakav je on "zapravo"? Kakav je onaj mladić kojeg ste videli letos u parku kraj autobuske stanice, ona devojka što je sedela na klupi na početku Knez Mihailove i lizala sladoled, kakav će sutra biti onaj tršavi dečarac od šest-sedam godina u RHCP majici koji mi je veselo protrčao pred nosom? Sva je prilika, to jest ubedljivo najčešći slučaj, da će nastaviti da temeljito izneverava svaki dominantni stereotip o sebi kao predstavniku tzv. Drugosti: slušaće tako i desničara koji mu se dere u uvo da se tornja nazad kući jer je njegova Drugost nedobrodošla, i "progresivnog" fićfirića koji mu izjavljuje bratsku ljubav zbog te iste Drugosti, i sve što će želeti da im kaže je: "Odjebite obojica, jer ja uopšte nisam nikakav Drugi, i zato me nemojte zbog toga ni voleti ni mrzeti! Sve što ja želim, naprotiv, je da budem Isti! To će reći: isti kao vi; da uživam u istim materijalnim dobrima i političkim i drugim slobodama, da imam solidan posao i da subotom mogu da napunim kolica u supermarketu." Jer on, naime, nije "izgubljen u supermarketu" kao The Clash, možda će to biti u drugoj ili trećoj generaciji, a do tada ko živ ko mrtav. Ne interesuje njega/nju ni da napastvuje (ili silom zabradi) Nataliju ni da dokine "imperijalizam kao poslednji stadijum kapitali-zma". Tako gledano, konformističan je do reakcionarnosti, i sve što želi je mesto gde će moći da bude baš kao oni koji ga gledaju, a ne vide ga, učitavajući u njega neke svoje nerazmršene traume.