Kolumna

Izbacivanje balasta

Evropski posrednik Havijer Solana i njegovi domaći partneri pronašli su verovatno jedini put za raspad srpsko-crnogorske zajednice, kroz sporazum o njenoj rekonstrukciji

Otkako je napustio aktivnu službu, general Perišić je na vojsku počeo da gleda kao na neku vrstu nevladine organizacije, mada pomalo konzervativne i nespremne da prati moderne svetske tokove. Shvatio je da ta vojska nedovoljno sarađuje s međunarodnom zajednicom, da se odupire izvršavanju obaveza u smislu saradnje s Haškim sudom i rešio je da sam, svojeručno, malo popravi te stvari.

Ne verujem, dakle, da on o sebi misli kao o špijunu. To što je uhapšen, što je "zatečen na delu", dok američkog diplomatu snabdeva poverljivim informacijama, to je valjda poznata zla kob neshvaćenih, suviše naprednih duhova i avangardnih umetnika. Može biti da se generalu isplatilo to privatno popravljanje odnosa s Amerikom ili se brinuo da bi se gospođa Del Ponte i njega mogla setiti, ali sve to ne znači da njegovi motivi nisu bili plemeniti. Ne vidim zašto on ne bi postao nešto kao Drajfus za neke domaće intelektualce, uverene da je vojna tajna prevaziđena besmislica, da je istorija ionako završena i da je špijunaža u korist Amerike postala sveta dužnost i globalna obaveza.

Ali, pošto je Srbija malo zaostala, pošto ova moderna shvatanja još nisu široko prihvaćena, slučaj Perišić neće biti iskorišćen na najbolji način, kao povod za raspravu o granicama globalizacije, nego se sve svodi na isti stari spor između DOS-a i DSS-a. Ni za jedne ni za druge nije najvažnije šta je to Perišić stvarno otkrio Amerikancu, kolika bi šteta od toga mogla nastati i za koga. Koštunica i njegova za državu zabrinuta stranka u Perišiću vide pre svega Đinđićevog potpredsednika i hteli bi da kažu da je cela ta vlada zapravo izdajnička i špijunska.

Prinuđeni da se brane, Đinđić i njegovi govore najviše o civilnoj kontroli nad vojskom, o staroj bezbednosnoj paranoji i o diplomatskom skandalu. Imamo, dakle, skandal, paranoju i špijunažu. Jedni misle da skandal i paranoja ne opravdavaju špijunažu, a drugi obrunto. Premijer je bio dovoljno oprezan da Perišića lično ne uzme u zaštitu, a kad su ga detaljno obavestili, zatražio je i dobio njegovu ostavku. Tako je Koštunica dospeo u defanzivu, pošto je korišćenje afere za napad na Vladu ispalo suviše providno.

Tačno je da ta vlada veoma vodi računa o zahtevima Evrope i revnosno odgovara na pritiske iz Amerike, ali to nije stvar ničijeg slobodnog izbora. Prethodno je Milošević potrošio sve rezerve ponosa i prkosa i sad treba biti upadljivo nepošten pa tvrditi da Beograd može i treba da vodi neku politiku nacionalnog dostojanstva. Nije Đinđić ni vodio ni izgubio rat, nego je samo priznao poraz i izveo neophodne zaključke. Uostalom, državotvorni Koštunica je samo dva dana pre izbijanja špijunske afere sklopio s Đukanovićem sporazum koji nikako ne garantuje opstanak države koju predstavlja.

Ne mislim da je lično tu nešto skrivio, ali kad potpisuje nešto u šta jako malo veruje, mogao bi da ima više razumevanja za druge koji rade to isto. Ova stvar važnija je od sudbine generala Perišića, a simptom je iste truleži i političke debilizacije planetarnih razmera. Naime, dogodilo se nešto što mi se činilo nemogućim. Evropski posrednik Havijer Solana i njegovi domaći partneri pronašli su verovatno jedini put za raspad srpsko-crnogorske zajednice, kroz sporazum o njenoj rekonstrukciji.

Sve drugo, a naročito referendum u Crnoj Gori, pokazalo bi da postoji volja za opstanak neke zajednice. Tim referendumom je pretio Đukanović koji je imao najviše razloga da se baš toga boji i to je samo jedna u neverovatnom nizu besmislica od kojih se sastoji takozvana srpsko-crnogorska kriza. Postignuti sporazum trebalo bi da predstavlja izraz težnje ka zajedništvu, a zapravo samo obezbeđuje izvesni predah i pruža priliku separatistima da još malo rade na tome.

I sad u Crnoj Gori slavi opoziciona koalicija Zajedno za Jugoslaviju koja bi morala biti krajnji gubitnik, a očajavaju separatisti koji nisu mogli dobiti bolji poklon. Oni prete da sruše Vladu i iznude vanredne izbore koje bi lako mogli da izgube, što bi opet bio jedini način da se možda ipak spase država koju žele da sahrane. Ali, ko kaže da nešto ovde mora da ima veze s mozgom?

Srećom, nijedan mogući ishod više ne preti nikakvim tragedijama i nesrećama, ništa nije zauvek ni nepopravljivo, pa ni sporazum o zajednici koja neće postojati. Možda baš otud to komotno, raspusno orgijanje gluposti. Jedni su srećni što im se čini da se ostvaruju njihovi snovi koji su najgori po njih same, a i ne ostvaruju se. Drugi su očajni jer misle da su totalno izgubljeni, što bi bilo tačno kad bi se ostvarilo ono što žele, ali će se možda spasti jer neće uspeti da spreče najgore, to jest najbolje.

U ovakvoj situaciji, kad ljudi pogrešno razumeju sopstvene interese i onda još pogrešnije deluju, sve postaje nepredvidljivo i prepušteno slučaju na milost. Prema Crnoj Gori slučaj bi zaista i mogao biti milostiv, ali biće neophodno i strpljenje Srbije koja počinje da se živcira. Ovde postoji osećanje da se suviše dugo ulagalo u raspadljive projekte, pa iako Crna Gora nije neka ozbiljna investicija, nikome nije do mnogo zamajavanja.

Brzina kojom je Đinđić odlučio da se otarasi Perišića nije samo stvar njegovog ličnog stila, nego takođe izraz opšteg nestrpljenja i volje da se svaka trulež smesta amputira. To važi i za odnos prema Crnoj Gori. Ako nekome tamo treba još malo vremena, neka proveri, možda je već isteklo. Srbija je balon koji želi da poleti i upravo izbacuje balast.

Iz istog broja

Zona sumraka

Nikotinska dolina

Ljuba Živkov

Nuspojave

Balkanski Psiho

Teofil Pančić

Navigator

Mediji i mehurići

Zoran Stanojević

Zlo

D. Ž

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu