Kako najlakše raspoznati demokratsku državu od one koja to nije, ili bar nije u dovoljnoj meri? Ima raznih metoda, ali ovaj je jedan od najpouzdanijih: demokratska država – to jest, njeni izabrani i plaćeni funkcioneri i službenici – stalno je implicitno za nešto kriva svojim građanima i nešto im duguje, uvek je pod njihovim podozrivim monitoringom i neprestano mora da im se "pravda" i da dokazuje da sve što radi čini u njihovom najboljem interesu; kod onih drugih država je sve obrnuto: građani su ti koji su pod stalnom sumnjom, presijom i neotklonjivim osećanjem krivice, i vazda moraju državi da se pravdaju i da joj dokazuju ljubav, ili barem lojalnost.

Čemu ovaj uvod? Ma, onako… A sada idemo na priču. Elem, pozvalo me pre nekog vremena da govorim na promociji srpskog prevoda romana jednog uglednog belosvetskog pisca, a u društvu našeg savremenog književnog klasika, te poznate spisateljice i novinarke. Sve bilo dogovoreno, kadli izgiboše oni naši nesrećni radnici u Rusiji, a Vlada Srbije, opravši ručice od njihove sudbine, lepo proglasi taj četvrtak za Dan žalosti. Bilo je malo vaganja hoće li – neće li biti tribine, na kraju je razum prevladao i promocija je normalno održana. Ali, to je bilo više kao izuzetak, jer su "kulturne manifestacije" za taj dan masovno otkazivane, iz nekog bizarnog prastraha da-se-nekome-ne-zameri: recimo, znam za jednu drugu promociju, koja je u isto vreme trebalo da se održi svega koju stotinu metara dalje, a koja je iz predostrožnosti otkazana – valjda da ne bi tamo neko zabunom rekao nešto što bi kanda bilo kršenje obaveze javne tj. ritualne žalosti, barem po strogom moralnom sudu seoskih strina?

Mi knjigopredstavljači se, dakle, nekako iskobeljasmo, provukosmo se neopaženo, oprošteno nam je što smo tog dana uopšte ustajali iz kreveta, možda zato što na tribine dolazi malo sveta. Ali zato masovniji mediji nagrabaše: evo je građanin Karadžić Goran, u ime Saveta REM-a (ne, nije onaj bend), dakle Države, strogo ukorio RTS da je, jebotepatak, oskrnavio Dan žalosti tako što je malo posle ponoći pustio neki akcioni film, pa uveče neku domaću seriju (sad se raspravlja je li ta više zabavna ili je više onako… dramska!), pa… zaboravio sam šta je bilo ono treće. Ah, da, Slagalicu!? Pa dobro, ljudi, ima li koga na Zemlji? O čemu taj čudan svat zbori, i u kojem vremenu i poretku živimo? Kakav tačno film bi zadovoljio odredbe nadrndanih seoskih strina koje gadljivo stisnutih usnica mere svet streljajući ga besno pogledom iz svojih polustisnutih okica? I ko će to da utvrdi? I kojom aparaturom? Da li film treba da bude, recimo, dosadan da bi bio primeren Danu žalosti? Nešto, ‘nako, psih’ćki? O problemima samohranih tetaka u Estoniji krajem sedamdesetih godina? Kakve su to uopšte ideje, koja merila, jesu li ljudi koji smišljaju, nadziru i sprovode ovakve (para)zakonske odredbe uopšte normalni?

Pisao sam i ranije o ovom paranormalnom fenomenu uterivanja rituala žalosti, i ne bih se ponavljao da Ministarstvo kulture i informisanja nije otišlo i krupan korak dalje od do sada viđenog: evo se ostrviše i na takoreći sve dnevne novine jer da su se svojim naslovnim stranama nekako ogrešile o Dan žalosti?! Utešno je da je bar na unutrašnjim stranama sve bilo mikofo – ili će detaljan carinski pregled unutrašnjosti novina biti obavljan sledeći put? E, to bogme ne pamtim: do sada su bar štampani mediji bili pošteđeni od tih izbruha policajne drskosti i notornog bezobrazluka državnih dušebrižnika. Ali, tako je to kad se – iz nekog postiđujućeg skanjeranja, "pusti, da neko pogrešno ne shvati" – ne reaguje na vreme i bez krzmanja: tada lupeška drskost Države u njenom besprizornom uplitanju u poslove, pa čak i (manifestacije) osećanja građana prirodno raste.

Šta je, uostalom, sledeće? Hoće li, pri prvom sledećem Danu žalosti, policija privoditi ljude koji bi se negde na ulici ili kafani, recimo, nasmejali tokom nekog privatnog razgovora? Sme li neko da se zaljubi na Dan žalosti, ili da mu se rodi dete, ili da dobije na lotou? Hoće li u gradskom autobusu komunalna policija zahapsiti nekoga ko, doduše, ima voznu kartu, ali oštrom oku policajca nije promaklo da se baš zabavlja čitajući knjigu? Uostalom, a kakva mu je pa to knjiga? Aha, Tomić, sve jasno, teraj u maricu! Zašto je na ovakav dan uzeo Antu Tomića umesto da uzme, šta znam, Mila Lompara, pa da se mučno i trpno dosađuje, kako već priliči ovakvom danu?

Kad smo već kod knjiga, hajde i da se samoprijavim, kao odgovoran i lojalan građanin. Knjiga o kojoj sam govorio na onoj promociji jeste delo umetničke lepe književnosti, ali je, brate, i poprilično duhovita, da se ne lažemo. A i ja sam se trudio da budem duhovit predstavljajući je, mislim da sam dva-tri puta rekao nešto s namerom da izazovem bar omanji kikot u publici, i čini mi se da mi je to i uspelo (što znači da imam i saučesnike, ali ipak sam ja glavni krivac). I šta ćemo sad, jesam li ja time na javnoj manifestaciji prekršio odredbe glede Dana žalosti? Vrlo sam nestrpljiv da čujem šta Država misli da preduzme tim povodom?

Neko je, dakle, ovde debelo zagazio u crveno. Šalu na stranu, odlično znam da to nisam bio ni ja, ni mediji, štampani ili elektronski. Poruka nadobudnim državnim službenicima, dakle, glasi: aman, sjašite malo, ljudi! Nemojte čekati da vas mi skidamo, jer to je uvek obostrano teži način.