Nekada je to bilo lako. Uslovno govoreći. Osoba koja je negde imala problem ili je bila deo nekakvog skandala spakovala bi se i preselila negde drugde, gde bi mogla da nastavi život. Drugi grad, druga zemlja ili samo drugi kraj istog grada.

Danas takvog skloništa više nema. Fizičko preseljenje garantuje vam možda nekoliko dana mira. Onoliko koliko je potrebno vašem novom okruženju da vas izgugluje ili da pretraži vaš profil na Fejsbuku. I da na osnovu tako stečenih predrasuda napravi svoju sliku o vama, koja može biti još gora od one od koje bežite.

Prvi čovek Gugla Erik Šmit otvorio je ovu temu nedavno u svom intervjuu za "Vol strit džurnal". On je gotovo kriknuo da "današnja omladina ne zna šta radi sebi stavljajući na internet toliko ličnih podataka koji se više nikada ne mogu ukloniti".

Da je samo omladina u pitanju…, ali poenta je jasna. Bum socijalnih mreža mogao bi da znači kraj privatnosti. Nema više tajni, čak ni onih najličnijih. Sve mora da bude javno i transparentno. I po Eriku Šmitu, mladi to prihvataju bez mnogo promišljanja, baš kao što su nekada palili prvu cigaretu iza škole bez razmišljanja gde bi ta novostečena navika sve mogla da ih odvede. Samo što je pušenje sitnica u odnosu na potpuno iznošenje sebe i svoje ličnosti na polzu svima.

Čak i ako ne želite da otkrijete da li ste zaljubljeni ili više niste, to će učiniti neko u vašem okruženju, neko ko doprinosi da vaš profil na socijalnoj mreži bude potpun. Čestitaće vam na uspesima koje želite da zaboravite, hrabriće vas u problemima o kojima ne biste da se priča. I sve to će internet uredno pamtiti, zauvek, spreman da ispovrti sve o vama svakome ko je zainteresovan.

A zainteresovani su najpre ljudi iz vašeg neposrednog okruženja. Šef, kolega, potencijalna tazbina, komšiluk. Živećemo živote estradnih zvezda, samo bez glamura. Slučajni snimci sa zabave na kojoj smo sebi dali oduška i popili malo više pratiće nas do kraja života, baš kao i svako adolescentsko glupiranje ovekovečeno kamerom nekog mobilnog telefona.

Drugi deo odgovora Erika Šmita već tera u paniku. Po njemu, ljudi koji požele da pobegnu od svoje prošlosti ubuduće neće menjati adresu, već ime. Kada u dvadeset petoj shvatim kakve sam sve gluposti o sebi okačio na Fejsbuk i koliko mi to pravi problem u životu i traženju posla, umesto Zoran nazvaću se, recimo, Blagoje. Ili Petar, Marko. Sledeći potez je kreiranje veštačke slike o tom mom novom liku na internetu, sastavljene od onoga iz prošlosti što želim da uključim u svoj novi profil i od onoga što mi stručnjaci za profilisanje ličnosti na internetu, inače zanimanje koje cveta, preporuče.

Ne mogu da ukinem Zorana i njegovu internet senku, suviše puta je kopirana na serverima širom sveta da bi mogla da se izbriše, ali Blagoje ima šansu. Naravno, i on mora da ima Fejsbuk profil jer bi u suprotnom odmah bio sumnjiv. Odmah bi iščačkali da je Blagoje zapravo Zoran i stvar bi propala. Ovako, ovi prijatelji su zadovoljni onim što znaju o meni, uvezan sam u sistem, legitiman, onlajn sam, znači postojim.

Socijalne mreže komplikuju pitanje našeg identiteta i otvaraju sasvim novo. Imamo li pravo da budemo više ličnosti istovremeno? Na različitim mestima na internetu. Treba li deci davati više imena i onlajn identiteta, jedan za školu, drugi za posao, treći za druženje? Pa sam za neke Zoran, za neke Dragan, Marko, Blagoje?

I da li će u bliskoj budućnosti popovi na krštenju roditelje pitati "koje mu je korisničko ime"?