U svaštarskoj je naravi novinarstva i novinara da se bave svim zamislivim temama uključujući i – same sebe. E, kad je srpsko novinarstvo i njegovo samopromišljanje u pitanju, dva su događaja prethodnih dana bila u centru pažnje, jedan tužan i jedan radostan: smrt Stevana Nikšića i četrdeseti rođendan Studija B. I gle, baš svi koji su pisali tim povodima rekli bi (po) jednu te istu stvar. U Nikšićevom slučaju, to da je preminuli NIN-ovac stare garde bio "gospodin". To je sasvim tačno. U toj se naizgled izanđaloj reči, kojoj su tek retki ljudi poput Nikšića svojim celokupnim građanskim i profesionalnim habitusom ulivali novo značenje i svežinu, nekako užižuju sve vrednosti ovog čoveka čiji će značaj, naročito među onima koji ga neposredno pamte kao pisca, urednika i sagovornika, nakon smrti samo rasti, i to u obrnutoj proporciji s tim kako ostaci zaklanog (ne samo) srpskog novinarstva budu dodatno pojeftinjavali, sve dok se ama baš sve ne pretvori u križanac kretenskog bloga i kanibalskog tabloida, tj. u trijumf kombinacije napornog amaterizma i napornog prostaštva. A ono, pak, što su ama baš svi rekli i napisali za Studio B jeste da je to "prva radio stanica u SFRJ izvan sistema državne radiotelevizije", dakle, u neku ruku "nezavisna", koliko se to moglo u jednopartijskom režimu. E, to već nije tačno. Naime, prvi je bio ljubljanski Radio Študent, osnovan 1969, dakle, godinu dana pre Studija B. Ne treba biti baš mnogo zloban pa reći da se u tom poražavajuće unisonom neznanju može, makar i metodom "naknadne pameti", pronaći poneki skriveni uzrok raspada zajedničke države: u toj savršenoj nehajnosti – koje je onda brižljivo negovano, arogantno "prestoničko" neznanje logična posledica – prema nečemu što se događa(lo) Tamo Negde, podaleko od Prestonice, pa još među ljudima koji govore tamo nekim čudnim jezikom Koji Mi Bre Uopšte Ne Razumemo… Koj’ će, more, da vodi računa šta su i kada radili tamo neki opskurni slovenački jodlari, mi smo bili prvi, i tačka!

Srećom, sve ostalo što se o Studiju B govorilo jeste tačno. Znate već sve te lepe stvari, da ne ponavljamo. I tu polako dolazimo do prave teme ove kolumne. Naime, mnogi su autori primetili da je Studio B danas najpristojniji beogradski/srpski televizijski kanal, neretko i jedini koji se u kakvom-takvom kontinuitetu može pratiti bez osećanja poniženosti, prožete dubokim antropološkim pesimizmom… Koleginica Vera Didanović taj je osebujni kvalitet, tako već neobičan u vreme svenadirućeg tranzicionog neovarvarstva, u prošlonedeljnom "Vremenu" vrlo umesno ilustrovala navođenjem podatka da Studio B još ima tako anahronu i nekomercijalnu stvar kakva je, da izvinete – redakcija za kulturu… Da, to je podatak koji vam danas mnogo govori, bilo da se radi o štampanom ili elektronskom mediju. Naravno, može i neki "loš" medij imati "kulturnu rubriku" (znamo i takve), ali onaj koji nema kulturnu rubriku/emisije/redakciju, loš je garantovano. Ima li izuzetaka? Nema. Zar čak ni…? Ne, ni on. Ma, naročito ne on.

Hajde sad da se na časak vratimo u preistorijsko vreme rane mladosti Studija B. Beše to "u socijalizmu", a osobitost i kvalitet ove stanice, njena komparativna prednost u onom sivilu, bio je taj njen bar prividno nedržavni status. To, dakako, ne znači da je Studio B bio "privatni" medij, jer takvih u jednopartijskoj diktaturi bilo nije; ali, ono neodređeno, kardeljevski apstraktno i neuhvatljivo "društveno vlasništvo" i tek polusistemska pozicija omogućavala mu je ipak jednu vrstu relaksiranosti – više stilske no sadržinske – o kojoj su državni radio i televizija mogli samo da sanjaju. Utoliko, može se reći da je Studio B bio pradeda svake zamislive nezavisne privatne medijske inicijative iz postkomunističke epohe. Dobro, znači živela privatizacija, taj Sveti Gral vaskolike medijske slobode? Megjutoa, gle, četiri decenije kasnije, Studio B je gradski javni servis, u vlasništvu grada Beograda. E sad, zamislite da nije tako, nego da je prodat nekom Žiki, Peri ili Lazi, bilo domaćem ili uvoznom: da li bi i onda Studio B opstao sa "kulturnom redakcijom" i drugim džidža-bidžama, a bez rialiti-debilana, SMS-morona, višečasovnih seansi ćaskanja sa seoskim đilkošima i pridrumskim profuknjačama misteriozno unapređenim u pevaljke oba pola i svih međunijansi? No way. Naravno, načelno, privatizacija medija ne mora voditi u tabloidiotizaciju; ali u praksi, ovdašnjoj i sadašnjoj, to nekako uvek tako biva, naročito kada je u pitanju tako skupa igračka kao što je televizija.

Tako, dakle, zatvaramo jedan bizaran četrdesetogodišnji krug: nekada je prednost Studija B bila u tome što je "manje državni" od drugih; danas je, pak, u tome što je manje privatan od svih drugih (osim RTS-a, koji je priča za sebe). Pogledajte na šta su ličili i kako su se završili bezbrojni primeri privatizacije lokalnih elektronskih (a dobrim delom i štampanih) medija širom Srbije, pa – sedite i plačite. Pa ipak, moji drugari iz relevantnih novinarskih udruženja papagajski ponavljaju mantru da se državu (veliku ili "malu", lokalnu) mora isterati iz svih medija osim RTS-a (i RTV-a), jer da je "država najgori vlasnik". Pravo da vam kažem, pre pet-šest godina bih vam i ja verovatno rekao isto. U međuvremenu, video sam kako to izgleda. I to što sam video ne da mi se ne dopada, nego je prava civilizacijska kataklizma. Mediji nisu isto što i, šta znam, fabrike čarapa. Naravno, sasvim je u redu da, na primer, u jednom Pančevu imaš tri ili pet privatnih radio stanica ali ostavi, bre, i onu jednu sirotu javnu, jednu na kojoj će moći da se čuje i neka dobra muzika ili priča o nečemu ozbiljnom!

Pa dobro, šta je onda rešenje – povratak u stari dobri socijalizam? Ma jok, to mogu da kupe samo ovi balavi levičareći pomodari; ja sam socijalizmu prisustvovao, i zato u njega ne verujem. Moj problem je u tome što prisustvujem i kapitalizmu, pa ne verujem ni u njega, tj. ne verujem u to da je totalna privatizacija u tako specifičnoj i osetljivoj sferi kakva je medijska univerzalna panaceja. Eto, muka duhu, pa to ti je!