Bilo je već poludavno to vreme kakvog-takvog posleratnog poleta prve decenije dvadeset i prvog veka, kada nam se činilo da je "ono najgore za nama", i da To Najgore treba nekako opisati, raščlaniti, shvatiti, spakovati ga u knjige kao u nekakve retorte gde će onda biti proučavano da više nikada ne bi oživelo. Boris je Dežulović tada objavio taj romančić o ("bosanskom") ratu neodoljivog naslova Jebo sad hiljadu dinara, a nemam više pojma zašto taj roman tada nije izašao u Srbiji, nego evo tek petnaestak godina kasnije, baš kao što još manje imam pojma kojim sam se to glupostima letos bio prezauzeo pa nisam stigao da napišem koju rečenicu za korice ovog izdanja, zbog čega mi je sada još žalije nego što mi je tada bilo.

Kako god, petnaestak godina kasnije, znamo da "ono najgore" nikako nije bilo iza nego ispred nas, i ispred nas je i dalje, jer se pomera u neprestanu sutrašnjicu, dok mi stojimo u mestu: ratovi jesu (jesu li?) prošli, ali pandemijske razmere idiotizma koje su ostale za njima, odnosno za "kulturom" koju su ustoličili, još tek sagledavamo, i to kao ono majmunče što podigne kamen, ugleda zmiju i onesvesti se, pa opet podigne kamen, pa se opet onesvesti, i sve tako…

Samo tako, naime, pandemijskim dimenzijama idiotizma, moguće je objasniti kalabalak koji je nastao zbog jednog zapravo sasvim nedužnog intervjua koji je Dežulović dao Branku Rosiću; kako nije trgovački putnik sopstvenog pisanja i mišljenja niti čimbenik i himbenik sluzave postjugoslovenske političke korektnosti u kojoj se igra na paradiplomatske note i ljubazno se praznoslovi o tzv. tuđem dvorištu (Dežuloviću, naime, nijedno naše "dvorište" nije tuđe – ili mu je tuđe svako, kako se uzme), Dežulović je – kad ga je već pitalo – rekao šta misli o onome šta je nastalo od današnjeg Beograda i koliko se, kako i zašto (ali i zbog čega i čijom zaslugom, što je najvažnije) taj današnji Beograd razlikuje od onog koji je – hajde da se i mi ogrebemo o preupotrebljavani stih – "bacao svetla daleko". Pa je onda još, u drugom intervjuu – jer nije, rekoh, trgovački putnik i nema nameru da se ulizuje cenjenim mušterijama – dodatno izoštrio sliku i zaoštrio svoje metafore da se sve puši. I, šta je bilo? Sve čaršijske preventivno-cenzorske instance ne da su upalile svoje crvene lampice nego su lampice, bogme, i pregorele od infracrvenog usijanja, a Dežulović je proglašen "nezahvalnim gostom" i štaviše "Hrvatom" koji "nema pravo da tako govori o Beogradu" (ako mislite da je to zato što on, eto, "ne živi ovde", okanite se te iluzije: isti je ekskomunikacijski postupak nedavno sproveden na Dinku Gruhonjiću, što će reći da je adresa stanovanja tek izgovor, a krštenica s jedne strane i moralna kičma s druge, ono su što banalni fašizam nikada ne prašta.

Ovo, pak, objašnjava kako su se i otkud u celoj priči obreli tipovi poput Gorana Vesića: a gde bi on uopšte bio ako ne u epicentru tog sengrupa, prirodnog mu intelektualnog staništa? Sve što je usledilo, i što se još ne stišava, samo je neverovatno detaljna potvrda ama baš svakog Dežulovićevog uvida, inteligentno postavljenog kao neka vrsta samoispunjavajućeg proročanstva.

Naposletku, da se Beograd nije pretvorio u ono što je Boris Dežulović tako tačno (i odviše milosrdno) opisao, a što je Goran Vesić tako savršeno otelotvorio, ne bi Dežulovićev intervju i Vesićeva sramna lupetaranja i svakovrsni drugi odjeci i reagovanja uopšte bili glavna vikend-zanimacija za koronizovanu, kolonizovanu i lobotomizovanu malograđansku salonsku gomilu javnih imača mišljenja bez prethodnog razmišljanja, nego bi se taj Beograd, kad bi dakle postojao, kad bi bio ono što nije i što je možda tek nekada bio a možda nam se i to samo učinilo, odmahnuo rukom i rekao "Jebo sad Gorana Vesića", jer koga je briga za mlaćenje prazne slame tog praznoglavca u danima u kojima ponovo uvrhunjuje verbalno divljanje društvenog kriminalca i morbidnog pajaca Zorana Ćirjakovića koji ovaj put srdačno preporučuje otvoreno nasrtanje na život Vesne Mališić, nakon što je prethodno učinio niz ogavnosti na račun Jovane Gligorijević i nekih drugih, mahom žena. Jer je toj sociopatskoj ličnosti tako iz nekog razloga slađe.

Eto taj bi nesmešni klovn, a ne Dežulović, i ne čak ni mizerni Vesić, bio glavna društvena tema (ali i predmet profesionalnog interesovanja bar dveju važnih struka, od kojih nas ovde zanima ona juristička) da Beograd nije spao na najgoru zamislivu, antiutopijsku varijantu sebe, onu koju je Dežulović detektovao i dubinski raščlanio, uronivši u to radijacijsko jezgro bez zaštitne opreme. Ali, biće da ni taj onda ne bi javno lopatao nuklearni otpad iz svoje glave, razbacujući ga na sve strane nehajno kao da su karamele s lešnikom; možda bi, u nekom drugačijem okruženju, zadržao nešto srama, a ako ne srama onda barem zdravog razuma. Ovako, u onom što je od Beograda nastalo otkad je Beograda počelo da nestaje, među tolikim cvetajućim žarištima radijacije, i taj je postavio i uporno održava svoje, ne toliko veliko i moćno koliko toksično i gadno.

Naravno, nikada nikakav Goran Vesić, nikada nikakav, uostalom, Aleksandar Vučić, nisu imali problem s takvim individuumom, i nisu ih njegove reči terale u amok: umesto tamo odakle smrde i truju do neba, oni mržnju i agresiju vide u Dežuloviću, što nije zabluda, što nije neznanje, što nije čak ni glupost, nego je svestan, pokvarenjački, upravo huljski izbor. U tom smislu to i jeste autentičan izbor, toliko im se može priznati.