Otkad nisam bio na nekoj smotri, koliko dugo nisam čuo strojevi korak ni video dvojne redove i čizme blistave kao kod onog poručnika u Mrtvim dušama koji je kupio treći par i nema srca da gasi petrolejku nego se ogleda sveudilj nesvestan da je oko njega sve u teškoj tmini, kako me ovaj moj posao oplemenjuje, koliko mi je jezik bogatiji nego dok sam radio u školi, gde me je rutina bila uzela pod svoje… Za pitomce mi ne treba koncept, same će mi reči navirati kad budem video ta mlada lica, jedna zverski izbrijana, druga još golobrada a već vična ratovanju do kojeg nadam se neće ni doći, barem ne dok sam ja vrhovni komandant, ta sve što ulažemo u vojsku ulažemo u mir.

Potičem iz građanske porodice, othranjen sam na hlebu i masti a vožen u drvenim kolicima bez amortizera, ali se osećam kao pravni naslednik kralja Petra I Karađorđevića – sve što se između njegove i moje vladavine zbilo greška je i zbrka! Čiča Pera je poslednji koji je vladao samo Srbijom, već posle Prvog svetskog rata Srbija prestaje da bude Srbija, ulazi u Kraljevinu SHS, pa u Kraljevinu Jugoslaviju. Znači, već čiča Perin sin, ubijen nažalost u Marselju, nije vladar Srbije nego međudržavne zajednice kojoj će šest godina docnije biti objavljen rat, u tom metežu je stvorena Jugoslavija gde ću se ja roditi, ali je trebalo da se ona rašije, opet zgodan izraz, uspešno izbegavam zamke političarskog slenga, i ona i SRJ, pa i SCG – Srbija je morala ostati sama da bi prepoznala svog ponajboljeg sina i da bi ga ustoličila gde treba, šta već pola deset, brijanje i pravac smotra! Sad kad sam doterao liniju žao mi je što protokol ne predviđa pojavljivanje vrhovnog komandanta u uniformi, doduše, morao bih da imam neki čin, pitomce nove klase Vojne akademije u svečani pogon pustio je admiral Tadić, šala, šala, moje odelo i kravata na simboličkom planu a čiji mi je značaj kao psihologu savršeno poznat pokazaće da je VS pod civilnom kontrolom.

&

Čekaj, sad je dve hiljade osma, da je dve hiljade osamnaesta i da je Srbija uveliko u Evropskoj uniji bilo bi ravno sto godina proboja Solunskog fronta, ali ni devedeset nije za bacanje. Time ću početi a reči neka posle naviru kako ih moje srce bude sortiralo: "Ove 2008. godine slavimo devedesetu godišnjicu pobede u Prvom svetskom ratu, u ratu u kome je Srbija bila na pravoj strani, na strani slobode." (Uf, četrdeset prve bila je isto na pravoj strani, to se završilo četrdeset pete, pre koliko godina, ne mogu sad na licu mesta da računam dok me gleda cela zemlja i dobar deo inostranstva, biće neki neparan broj, jubilej koji nije vredan pomena, ali čak i da je prošlo okruglo sedamdeset godina, u tom haosu je kako Vuk hiljadu puta reče udario Srbin na Srbina a ratna dejstva prenela su se posle najviše na Bosnu, elem, ja kao predsednik Srbije držaću se onoga što je zemlja kojom vladam postigla pod svojim imenom i pod vlastitim barjakom!) "Vojnička čast i dostojanstvo bili su neprikosnoveni. Srpski vojnik je bio hrabar ratnik koga su svi poštovali, a nikada zločinac. A to su vrednosti koje vi današnji pripadnici Vojske Srbije, mlađi oficiri treba da baštinite i negujete i da na taj način u potpunosti povratite ugled i respekt koje su vam u nasleđe ostavili Vojvoda Mišić, Putnik, Bojović i Stepa Stepanović!"

Sorry, Kočo Popoviću, ne mršti se Savo Kovačeviću, Dapčeviću druže Peko, bili ste u pogrešno vreme na pogrešnom mestu! I vama šta da radim, koji ste poginuli na Sremskom frontu i Kadinjači, neki od vas lakše ranjenih i preživelih tifusara slušaju možda ovo moje slovo, ja ću svejedno govoriti samo o onome što je izvojevano u izlivu najčistijeg rodoljublja, neuflekanog pretenzijama da se o jednom trošku najure i fašisti i domaća buržoazija, što se u NOP-u baš i desilo. Kao vladar imam simpatije i za tadašnjeg monarha kome su avnojevci samo zato što se na par godina izmakao u London i odonud pomagao četnicima zabranili povratak u rođenu zemlju i na rođeni presto! Istina je da Hitler nije bio cvećka i da se partizanština našla na udaru najjače armije u dotadašnjoj istoriji, kao Predsednik Srbije ipak ću se držati samo Prvog svetskog rata! Kao što me odlazak Kočin i komunističke bulumente u Španiju ne zanima, jer je to mešanje u unutrašnje stvari suverene države, tako me se i NOB ni najmanje ne tiče, preskačem Drugi svetski rat, ja sam kao ovi migovi što nadleću zlatnu uniformisanu mladež koja će sva dobiti stanove, nastavljam znači tamo gde je moj prethodnik, dobri čiča Pera I stao: "Završetkom saradnje sa Haškim tribunalom skidamo anatemu sa lica naroda i osim što ispunjavamo domaću zakonsku obavezu upravo vraćamo veru u vrednosti srpskog vojnika sa Kolubare, Cera i Kajmakčalana!"

Još treptim od pomisli na sablje koje sam dodelio, moje će ime biti pominjano u tim kućama i kad ovi kadeti budu stari, pa i kad im budu istekli njihovi dani na zemlji, sablje njihovi potomci neće nikad prodati, pa ne znam kako da osiromaše, premda za tim u budućoj Srbiji neće biti nikakve potrebe, i uvek će neko čeljade reći: "Ovo je pradedi dao Boris Tadić", gle, pitomci su kao jedan čučnuli i svi su se u čučećem položaju prekrstili, treba pohvaliti majora čija je ovo koreografija, bilo bi mi naravno drago i da je neki pitomac klanjao, ili da se prekrstio kao katolik, ova klasa je međutim čisto pravoslavna, kad se meni kao ateisti i intelektualcu par excellence ježi koža, kako li se tek veseli srce nekome ko je verski zanesenjak i takoreći fanatik!