Ne znam koga Aleksandar Vučić može da uveri u patetičnu tvrdnju da njih deset jurišaju na njega jednoga i da iz toga treba izvući zaključak da su ostali kandidati na predstojećim predsedničkim izborima preispoljna đubrad i da su podlaci, dok je on vitez bez mane i straha koji se isturio u tom neravnopravnom dvoboju.

Recimo da ima takvih koji se daju u to uveriti, posebno ako se svakodnevno ta mantra ponavlja, bez obzira na to što to ne odgovara činjenicama. Prisetite se koliko je stranaka i pokreta, s više ili manje resursa, stalo iza Vučićeve kandidature. Čak su dvojica – Ivica Dačić i Rasim Ljajić – blagovremeno odustali od jednom najavljene kandidature, a tu je još trabanata Vučićeve politike kojima se aktivno pridružio, u poslednje vreme, i Bogoljub Karić.

Kao u interpretaciji onog vica o lažnom junačenju i sada bi se moglo reći "njih deset, a ja i mojih deset kompanjona sami". Dodajte tome da su u njegovim rukama svi ozbiljni resursi neophodni za vođenje izborne kampanje – od para do medijskog prisustva – pa ovi drugi kandidati izgledaju kao tužni sirci među vihorima i daleko su od neke desetoglave aždaje koja može nauditi Vučiću.

Ipak, mašina melje nemilosrdno, a kako se kampanja bliži kraju, postaje sve oštrija i glasnogovornici Vučićeve politike sve sladostrasnije izmišljaju i lažu, sve su agresivniji i sveprisutniji u javnosti. U poslednje dve predizborne nedelje doživeće kulminaciju koja će, gotovo sam siguran, poništiti i najmanju šansu da ovi izbori budu proglašeni za elementarno fer i poštene.

Razumljiva je i politički racionalna Vučićeva želja da pobedi ubedljivo i to još u prvom krugu izbora, ali rekao bih da tu ima još nešto, nešto dublje i dalekosežno važnije nego što je aprilska pobeda na predsedničkim izborima.

Obrni, okreni, naime, Srbiju ubrzo čekaju beogradski izbori, a s njima će gotovo sigurno biti spojeni i parlamentarni izbori i ovo što se sada događa može se smatrati predigrom tih ključnih izbora koji bi najkasnije do proleća iduće godine mogli pokazati da je Vučićevo optiranje za predsedničku funkciju njegov najgluplji politički poduhvat.

Zato bi sada trebalo satrti ideju o rekonstituisanju srpske opozicije i onemogućiti kristalisanje stranaka novog formata koje se već naziru u zaleđu personalnih kandidatura na ovim predsedničkim izborima.

Dodajte tome još mogućnost da Ivica Dačić, kao najjači igrač u Vučićevoj koaliciji, ispadne "grbav" u novom mešanju karata kad se Vučić makar formalno iseli iz Nemanjine ulice i da SPS ne bude spreman da plati cenu Dačićevog kockanja sa interesima stranke i imaćete veliko finale petogodišnje bitke između "naprednjaka" i onih kojima je takav napredak izašao na nos.

Zato se već sada javljaju glasovi kako bi Vučić trebalo da bude novi Putin ili Erdogan, političari koji su ličnu popularnost pretvorili u ličnu moć, bilo prećutno, bilo kroz pokušaje da se referendumom obezbedi veo legalnosti za takvu politiku.

U tome je značaj ovih predsedničkih izbora, ali šanse da Vučić bude "krunisan" nisu velike, mada je nesumnjivo da su velike njegove ambicije.

Zato svi na izbore!