Šta je to što definiše kič-čoveka? Ne mora to biti odsustvo pameti, niti znanja; još manje odsustvo tzv. kućnog vaspitanja, naprotiv – neretko je njegova pervertovana, malograđanska verzija upravo ono na čemu, kao dragocenoj vrlini, kič-čovek osobito jako insistira. Ono što definiše ponašanje, iskaze, stil i stav kič-čoveka nešto je drugo, naizgled pomalo neuhvaljivo, u tom smislu da kad je "prisutno" deluje nekako diskretno i podrazumevano, ali se zato njegovo odsustvo oseća vrlo indiskretno i upadljivo, kao nekakav sveprisutni netelesni vonj: to je ona osetljiva tvar zvana dobar ukus. Naprosto, kič-čovek pati od dubokog i trajnog poremećaja dobrog ukusa. I taj poremećaj nije tek neko njegovo unutrašnje stanje, nego je sklon da ga napadno emituje napolje u visokoj frekvenciji. Nije da on to čini namerno i svesno, nego mu je nemoguće izaći iz te matrice, drugačije ne ume, niti je u stanju da sagleda razloge zbog kojih bi se menjao, čak i ako bi to bilo moguće.

On, doduše, može menjati nominalna uverenja (politička i druga) misleći da se time i sam menja, ali ne menja se tu on: menjaju se lako uklonive maske baš zato da bi on ispod njih ostao isti. Ne, ne nosi on maske da nešto prikrije: to bi značilo da ispod njih ima nekog skrivenog "autentičnog" sadržaja, a nema ga. Kič-čovek je kao nekakav zatvoreni kružni sistem, savršen u svojoj samodostatnosti, sistemski neosposobljen za samosagledavanje i realno sameravanje sopstvene osobe u relaciji sa spoljnim svetom, a opet detinjasto naporan u svojoj nesigurnosti, lakoranjivosti i najprostijoj sujeti jer nema ozbiljnog utemeljenja ni u čemu, uverenja i vrednosti su mu tek lahorasta pena – to jest, jedino što je konstanta je tragično nebulozan način na koji ih zagovara i praktikuje. Otuda je svega u njega ili previše ili premalo, ili šapuće ili se dernja, ili se bahati ili pretvorno izigrava malu macu, i uopšte, kič je čovek hodajuće otelotvorenje jednog traumatičnog disbalansa, osoba na koju kao da se nije primilo, ili se primilo na nakaradan način, sve ono bolje s čime je ikada došla u kontakt, čitajući, slušajući, gledajući, naprosto – živeći. Zato se, kada istutnji svoje mladenačke huje, kič-čovek u zreloj fazi ponajčešće okameni u nekovrsnoj pasivnoj agresiji kao pozi s kojom potpuno sraste: stalno je nekako prezrivo uvređen na svet, blago paćeničkog izraza lica, na samom rubu potpune tronutosti nad sopstvenom dobrotom što uopšte još trpi svoje okruženje koje (po definiciji) nedovoljno uvažava njegovu izuzetnost. Pri čemu je ta izuzetnost utemeljena jedino u sebi samoj, to jest, kič-čovek nije izuzetan baš ni po čemu što se da realno videti, osetiti ili izmeriti, nego je izuzetan naprosto po svom samoosećanju izuzetnosti koje voli da emituje u spoljni svet, ponekad i dosta vešto. Zato je ona sadržaj sebi samoj, što znači da sadržaja nikakvog ni nema.

Sve ovo što ste do sada pročitali nisam rekao ja – ne bih ja to tako ni umeo – nego sam samo prepisao iz toka svesti portira u zgradi Vlade Srbije, koji se, nevoljnik, zatekao u šihti prvog januara u 6.55 h. Šta ga je to navelo na nepraznične misli? Taman je bio zagrizao u sendvič s pilećim belim i ruskom salatom, koji mu je spremila brižna supruga i majka njihovo troje dece, s teškim uzdahom i lakim poljupcem ga ispraćajući na turobno i besmisleno dežurstvo koje će ga oteti porodici baš na tzv. najluđu noć, kadli je neka ruka krenula da otvara masivna vrata zgrade Vlade, da bi se 2.8 sekundi potom ispostavilo da ruka ne pripada zalutalom naćefleisnom veseljaku nego Vučić Aleksandru lično. "Dobro jutro, Mitre, i srećna nova", promrmljao je Premijer; Mitar, koji se zapravo zove Pera (mada se ne zove ni tako, ali likovi načelno treba da imaju imena), zblanuto mu je odvratio istom merom, uz diskretni gest klasne podređenosti, dok je Vučić već hujao praznim hodnikom prazne zgrade ka svom praznom kabinetu.

Znao je Mitar, to jest Pera, or whatever, da je Vučić u "autorskom tekstu" za novogodišnje "Večernje novosti" najavio da će i u 2016. raditi, raditi i samo raditi, i da taj njegov rad za opštu dobrobit počinje već prvog januara u sedam ujutru, i žena ga je zezala ped odlazak na šihtu "pazi, nemoj da se uspavaš, pa da te Vučić tako zatekne", ali nije to shvatao ozbiljno, mislio je da je to tek jedan od premijerovih ispraznih folova, nagledao se Mitar, ili Pera, svega i svakakvih otkad je portir u Vladi, ali ovakvo čudo još video nije, pa se, sve žvačući sendvič, bacio u teška razmišljanja, gore navedena in extenso.

Dobri naš Mitar, ili Pera, ili kako već, naime, znao je da se prvog januara u sedam ujutru mogu raditi razne stvari: može se voziti tramvaj, voditi jutarnji program, operisati žrtvu saobraćajne nesreće, može se čak pisati roman ili kolumna. Ali je gotovo nemoguće – ako nije rat ili zemljotres – tada biti predsednik Vlade u punom aktivnom svojstvu, jer je Vlada jedna institucija, koja upravlja mnoštvom drugih institucija koje zajedno čine državu i bitno interferiraju s društvom, jer je posao premijera u osnovi činovnički, jer svemu ima i red i mesto i vreme i prilika, to jest, svemu što je normalno i ozbiljno i nadasve stvarno. A da je ono drugo puvakanje i prenemaganje i golo ništa, to jest – kič. Kao permanentno stanje duha i svesti i celokupnog, avaj, bića. Snuždio se Mitar, a možda i Pera, od tih pustih misli i skljokao se u stolicu, poražen jutarnjim grunućem besmisla.

A šta je za to vreme gore u praznom kabinetu činio Vučić? E, to vam ne umem reći, jer on je stvarni lik, za razliku od Mitra ili Pere, mada bi za sve bilo bolje da je obrnuto.