Spomenici: Njihova i ploča moja babe

Imamo jedanaestu skupštinsku rezoluciju o Kosovu, a Kosova imamo sve manje. Sve naše pobede oko ove teme svode se na banalnost. Koja je stranka nadgornjala neku drugu stranku, a od te meljave hleb se ne pravi.

Ova rezolucija još je i najbolja. Prevedena na srpski glasi: daj šta daš! A ovi s druge strane stola ne daju baš ništa, niti im to pada na pamet. Nisam neki iracionalni nacionalno osvešćeni javni radnik, ali neke stvari vremenom počnu da vas vređaju. Kao onaj spomenik u Preševu oko koga može da izbije rat manjih razmera.

Dok čitate ovaj broj "Vremena" nije nemoguće da je država Srbija upotrebila silu i uklonila sa svoje teritorije tu oglasnu tablu albanskog separatizma, ali nešto sumnjam da će to da se dogodi.

I ja da sam vlast pazio bih šta radim. Mi njima porušimo tablu mermera dva puta jedan, a oni poruše Pećku patrijaršiju.

Kad sam poslednji put bio babi na grobu u južnom delu Kosovske Mitrovice, našao sam spomen-ploču u komadima, kao i grobove drugih predaka došlih iz Hercegovine da na novo-staroj srpskoj zemlji naprave imanje. Onaj ko poruši grobove mirnih ljudi neće štedeti nikakvo znamenje tuđe državnosti, istorijske i civilizacijske prisutnosti.

Ali, strah od odmazde nad nemoćnima ne bi smeo državu Srbiju da satera u ćorsokak. Neka vrsta odlučnosti mora da se pokaže i rekao bih da je ta tabla u Preševu poslednja granica odbrane dostojanstva Srbije.

Možda su to jake reči, prejake za prosečnog srpskog političara, a svi su vrlo prosečni, ali neka granica zbilja mora biti povučena i to sada ili – nikada!

Na sponzorima albanske državnosti jeste da ih zadrže na uzdi. Zar Priština nije jedini grad u svetu gde se seku ulice Bila Klintona i Džordža Buša, a to bi bila persiflaža i u nekom filmu Kventina Tarantina, u kom srpski Đango oslobođen lanaca pobije ugnjetače.

Srbija je u 2013. godinu ušla s preševskom tablom oko vrata.

Izbori: Ko je lud ne budi mu drug

Ko o čemu ovde o izborima. Zdravorazumske sumnje da bi koaliciji na vlasti glave mogli doći najpre oni sami kao da se potvrđuju ovih dana. Množe se vesti o unutrašnjim mimoilaženjima, neslaganjima, pa i otvorenim sukobima. Najnoviji je bio istina na relaciji vlada–predsednik, i to oko mitske tačke svake srpske politike – Kosova.

Tomislav Nikolić je, po sopstvenim rečima, pristao na izmenu platforme kako bi sačuvao jedinstvo, ali kao što platforma neće vratiti Kosovo, tako ni izmene neće očuvati jedinstvo.

Ali, ne bih rekao da je to dobar zalog za toliko buke oko mogućih vanrednih izbora.

Istina je da se simptomi gripa osećaju prvo kao malaksalost, bol u rukama i nogama, ali nije sigurno da se ovo što sada muči vladajuću većinu može prepoznati kao slabost koja najavljuje visoku izbornu temperaturu.

Koalicija je napravljena na minimalnom konsenzusu – evropske integracije, očuvanje Kosova, borba protiv korupcije, i beše tu još ponešto, ali pravi test vladalačke sposobnosti polagaće se na mnogo banalnijim stvarima.

Dakle, ključno je pitanje da li ova vlada može da napravi novi konsenzus neopterećen socijalnom demagogijom kao što je, na primer, očuvanje radnih mesta i obećanja o socijalnom staranju koja će teško biti ostvarena, i da prizna da kad je, recimo, o budžetu reč, neće biti problem da potrošimo ono što je na rashodnoj strani, već da namaknemo prihode.

Relativno visoka podrška vladi ukoliko se nastave ekonomsko posrtanje Srbije i pad standarda građana opadaće brzinom rasta. A to znači da bi već polovinom ove godine mogla da se pojave nezgodna pitanja, što bi svakako dovelo do krize vlade.

Motiv da se ide na vanredne izbore sigurno postoji u razmišljanjima SNS-a, kao najjače stranke u Srbiji, ali im je teško u ovom trenutku da pronađu argument za takav potez, osim da otvoreno kažu da im pozicija u parlamentu i vladi nije saglasna sa pretpostavkom o sopstvenoj moći.

Za SNS bi bilo najbolje da se vanredni izbori predstave kao iznuđen potez i vrlo je mogućno da će se to i dogoditi. Dovoljno je da se antikorupcijskom metlom široko zamahne i da se pozicija partnera u vladi učini nemogućom.

Pretpostavljam da bi SNS, ukoliko ti izbori budu brzo, dobio komotnu većinu za samostalno vođenje državne politike, ali nešto nisam siguran da bi bili oduševljeni takvim raspletom.

I jača leđa od naprednjačkih pukla bi pod teretom srpskih nevolja i dubioza. Kao u onoj priči o tamnom vilajetu: kajaće se ako uzmu, a kajaće se i ako ne uzmu.

Pevanje: Vuk Jeremić, naši i vaši

U ponedeljak, petnaest minuta pre ponoći, stigla mi je na mobilni poruka Vuka Jeremića. Glasila je: "Dragi prijatelju, ako budeš u prilici, pogledaj večeras u ponoć na Prvoj TV u direktnom prenosu novogodišnji koncert Viva Vox u Generalnoj skupštini UN u čast srpskog predsedavanja Ujedinjenim nacijama! Verujem da ćeš imati razloga da budeš ponosan. Pozdrav Vuk."

Odgledao i bio ponosan.

Lepe devojke i mladići lepo pevaju, Ban Ki Mun đuska, Vuk đuska, puna sala đuska, sve se trese, a i meni srce zaigralo, posebno na vokalnu izvedbu pesme Marš na Drinu.

"Predsednik celog sveta", kako volimo da se šalimo s Vukom Jeremićem, pokazao je opet jednu vrstu modernizma i menadžerskih sposobnosti u funkciji visoke politike, u okviru budžeta ili dodatnim sredstvima, tek na domaću javnost, uključujući tu i mene, ostavio je jak utisak.

Kad se u oktobru vrati u Beograd, ujahaće maltene na belom konju. Niko iz Srbije nikad, boraveći u stranom svetu, nije bolje iskoristio šansu da taj boravak i ono što radi kapitalizuje na domaćem političkom tržištu.

Jedino mu preti, ako je tu bilo stranih donatora, da ga SNP Naši ture na neku banderu kao "stranog agenta".

Oko tih naših vidim da su se probudili i njihovi. Prete im oduzimanjem ustavnosti što bi naše potreslo koliko i vaše.