Poslednja plovidba: Sirena, kao kad neko umre

Bojni brod "Split", nekadašanji ponos jugoslovenske ratne mornarice, u ponedeljak, u ranim popodnevnim časovima, na moje oči, poslednji put je zaplovio Jadranskim morem.

Zaplovio je teška, neodgovarajuća reč. Brod je bio detaljno očerupan, bez pogona, oružja, signalizacionih i radarskih uređaja, kao što je očerupana i bivša Jugoslavija. Zaplovio je na tegljenje. Mali remorker je na izlazu iz bokokotorskog zaliva ispustio dubok, tužan zvuk sirene. Kao kad neko umre. I odvukao ga je do linije horizonta. Adio!

Ratna fregata "Split" otplovila je za Valonu, u Albaniji, gde će biti isečena i pretopljena u nekoj čeličani. To brdo gvožđa plaćeno je, kako navode lokalni izvori, oko 520.000 evra. Dvadeset evrocenti po kilogramu gvožđa, pa vi, poštovani čitaoci, računajte kolika je to lađa bila. Duže od godinu dana čuvala su taj brod dvojica Albanaca koji su sprečavali da lađa bude još više očerupana. Mirdita, govorili smo jedni drugima kad se sretnemo.

Lađa je isplovila sa doka, izvučena je prava reč, iz poslednje vojne baze u Crnoj Gori, iz Pristana, gde, sticajem okolnosti, imam neku staru, kamenu kuću i mogu vam reći da sam bio tužan na neki jugonostalgični način, na šta sam bio imun sve do trenutka kad je "Split" podvezan palamarima za tegljač krenuo put Otranskih vrata.

S mola u mom selu početak tog tužnog puta ratne fregate "Split" pratilo je sedmoro, osmoro ljudi. Nisam ja bio jedini kome je to bilo nekako žao. Daleko od toga da sam pustio suzu. Ali, posle oproštajnog zvuka sirene sa remorkera svi su nekako utihnuli. I deca su prestala da se kupaju. Minut žalosti protegao se, barem što se mene tiče, na celo popodne.

Muk je razbio najbolji lokalni poznavalac brodske istorije izjavom da je to jedini bojni brod, u istoriji svih ratova, koji je gađao grad po kome je dobio ime. A onda smo za pokoj duše jednog broda, jedne istorije, pa pomalo i nas samih, popili lozovaču, pojeli po dve sveže smokve, i zaboravili na brod koji je otplovio u Valonu da konačno umre.

Škola plivanja: Grad na vodi

Jedan moj prijatelj tvrdi da se Srbi plaše vode i plivanja, a kao dokaz za tu pakosnu opasku navodi da se Beograd decenijama razvijao po brdima: Banovo, Kanarevo, Julino, Petlovo…

Reč je, naravno, o preterivanju. To što srpska prestonica nije u potpunosti iskoristila dve velike reke i urbanizovala se na njihovim obalama posledica je mnogih faktora s jednim zajedničkim imeniteljem: pare!

Reč je o velikom infrastrukturnom projektu gde je najveći trošak izmeštanje pruge, drumova i drugih skalamerija kojima je sprečen pristup rekama. O tom projektu se dugo priča, ponešto se i radi oko toga, ali nekako ispada da je to godinama unazad bila tema za popunjavanje letnje medijske šeme, nešto kao miš u pivu, žilet u hlebu, drekavac u Drini ili kopanje kanala do Egejskog mora.

Sada se tu nešto promenilo, ali u percepciji javnosti ta promena je najpre politička jer je, navodno, oko projekta "Grad na vodi" postignuto saglasje dvojice moćnih ličnosti na srpskoj političkoj sceni: Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa.

Iza početnih preterivanja tipa "prestonica, čini se, nikada nije bila bliža realizaciji ambicioznog projekta ‘Beograd na vodi’, koji bi podrazumevao potpuno preuređenje priobalja Save", ubrzo je počelo razmatranje o mogućnosti stvaranja "velike koalicije" kao latentne pretnje sastavnim činiocima aktuelne izvršne vlasti. Razgovori Vučića i Đilasa, pa sve da pričaju o kvalitetu vina, ovde su nekako politička stvar.

Međutim, taj projekat (o gradu na vodi, a ne o novoj koaliciji) objektivno ne može ni idejno da se započne bez tog dogovora.

Naime, kako je Zoran Majdin napisao u prošlom broju "Vremena", na osamdesetak hektara sa urbanističkog gledišta najkvalitetnijeg zemljišta, duboko su isprepletane nadležnosti Republike Srbije i Beograda: najveća površina na kojoj bi "grad na vodi" trebalo da se izgradi u vlasništvu je Železnice, koja je opet javno preduzeće čiji je osnivač Republika pa je tako, u stvari, republička vlada ta koja zemljištem raspolaže, ali opet ništa sa tim zemljištem ne može da učini bez urbanističkih i građevinskih dozvola za koje je nadležan Grad.

S obzirom na moju životnu dob, ja ću u gradu na vodi uživati samo preko kompjuterskih animacija. Hoću da kažem da je to dugoročan i skup projekat koji jedna generacija započinje a druga dovršava, osim ukoliko se pojave neke naftaške pare koje i od gradova u pustinji prave rajske vrtove.

Uostalom, tu školu plivanja, na suvom, odavno smo usavršili. Velikih ideja nikada nije nedostajalo, ali, eto, uvek nas nešto spreči i da zaplivamo. Pogledajte slučaj Luke Beograd koja je umesto atrakcije nadomak Terazija postala "ukleto mesto." Ali, zato je neka pamet napravila Terazije u Novom Beogradu. Uz pomoć dasaka i samolepljive trake.

Nova vlada, nova nada: Stari saveti i zablude

Ovih dana trebalo bi da bude obelodanjen i sastav nove vlade. To pretpostavljam podrazumeva i novi koalicioni dogovor i promenu zakona o vladi. Mislim, međutim, da bi vlada morala da se obaveže i novim premijerskim ekspozeom. Predlažem da poslušaju uglednog ekonomskog analitičara Nebojšu Katića koji je na svom blogu napisao:

"Za početak, vlada bi se morala osloboditi zabluda i starih saveta koji uvek insistiraju na istim receptima – na privrednom ambijentu i fleksibilnom tržištu rada, na niskoj inflaciji, maloj budžetskoj potrošnji i niskom javnom dugu, na privlačenju stranih investitora. Uspešnost ovih recepata empirija ne potvrđuje.

Domaći privredni ambijent, sa svim nespornim manama, nije bio smetnja kada je strani kapital ulazio u banke, trgovine, telekomunikacije, nekretnine, hotele, cementare, pivare, prehrambenu industriju, itd. Ili kraće, strani kapital je u Srbiji kupio sve što je želeo i investirao je svuda gde je imao interesa, ne hajući za mane ambijenta.

Ako je Srbija u nevoljama zbog visoke inflacije, nestabilne valute i previsokog javnog duga, zašto su države poput Bugarske ili Makedonije na primer, koje ne pate od ovih mana, i dalje u jadnom ekonomskom stanju? Ako je strani kapital ključ uspeha i garant sretne budućnosti, zašto je Mađarska, koja je strancima prodala gotovo sve što je bilo vredno, u hroničnim ekonomskim problemima?

Srbiju i sve pobrojane države vezuje ista nit – nijedna od njih nema razvojnu politiku. Strani savetnici i domaći eksperti su navukli koprenu preko očiju političke elite i nesretne javnosti, uveravajući ih da razvojna politika nije ni potrebna, i da će razvoj doći sam po sebi, samo ako se poštuju pravila s početka teksta.

Iskustva govore suprotno i šalju jasnu poruku. Ubrzano se razvijaju samo one države koje strateški planiraju svoj razvoj, koje stimulišu i štite one domaće grane koje su identifikovane kao baza razvoja. Da bi ovaj proces bio uspešan, da bi se izbegao sindrom prezaštićenosti, države moraju podsticati i domaću konkurenciju i prisiliti preduzeća da izađu na spoljna tržišta.

Investicije moraju počivati pre svega na domaćoj štednji, tolikoj kolika je, a ne na inostranim kreditima. U procesu industrijalizacije kamate se drže na niskom nivou, a interes privrede i njenog razvoja stoji iznad interesa štediša i banaka. Države pribegavaju podsticajnom, selektivnom kreditiranju onih grana koje su nosioci razvoja, a na istoj logici počiva i stimulativni poreski sistem.

Monetarna politika je u pravilu meka, kapitalna i devizna kontrola su čvrste, dok je cenovna stabilnost žrtvovana razvojnim ciljevima. Rast inflacije je prateći fenomen brzog razvoja, može se kontrolisati, ali se ne može izbeći. Južna Koreja (jedan od najboljih razvojnih modela) je tokom dvadeset godina svog izvanrednog rasta (period 1962–1981) imala kontinuirano visoku inflaciju koja se kretala oko proseka od 15 procenata.

Da bi Srbija počela da izlazi iz krize, potrebno je skinuti koprenu i ekonomsku politiku bazirati na iskustvima uspešnih razvojnih modela, čiji su bazni elementi poznati i koje sam nabrojao.

Ako vlada u novom sastavu odluči da krene tim putem, to će je dovesti u neminovni sukob sa centrima moći, kako u Srbiji tako i van nje. Ali, ako se tim putem ne krene, Srbija će ostati prikovana za dno Evrope. Problem je utoliko veći što bi epicentar sukoba morao biti vezan za monetarnu politiku i finansijski sektor.

Osnovna prepreka razvoju i investicijama nije vezana za ambijent, već za ogromne kamate koje destimulišu domaće investicije, indirektno favorizujući strance. Bankarski sistem metodično uništava ekonomiju, a da paradoks bude veći, Narodna banka sa svojih olimpijskih visina tom procesu već godinama pruža podršku…"