Posle otkrivanja navodnih, ili stvarnih, malverzacija sa kupovinom programa iz spoljne produkcije, ispade da je veoma nezahvalno pisati o domaćim serijama na RTS-u. Plašim se da je tako serija “Lako je Raletu”, koja se trenutno emituje, delimično žrtva velike medijske i političke kampanje koja se vodi protiv rukovodstva javnog medijskog servisa. Verovatno da cilj nije bolji RTS, koji već decenijama tavori čekajući ozbiljnu transformaciju, već je namera da se postigne još veći stepen medijske kontrole.

U celom tom vašaru, pojavila se serija koja je imala za cilj povratak i afirmisanje jednog zapostavljenog žanra, porodičnog sitkoma. Naša televizija je praktično nastala prateći “svakodnevicu jedne porodice” još od radijskih “Jovanovića”, preko “Pozorišta u kući” i celog opusa Siniše Pavića do danas.

Priznajem da sam bio skeptičan kada je Andrija Milošević sa produkcijom Vision Team najavio srpsku adaptaciju čuvene serije “Svi vole Rejmonda”, iako je upravo on glumac koji je veoma uspešno igrao u nizu takvih adaptacija, poput “Andrije i Anđelke”, “Maminih sinova” ili “Slatkih muka”. Ovo je bio najozbiljniji zadatak, jer je “Rejmond” bio popularan kod naših gledalaca, pa su kao u prethodnim slučajevima bili izuzetno važni izbor glumaca i adaptacija originalnog scenarija. Tek na trećem mestu je, po meni, realizacija. Pokazalo se da je podela bila dobra, okosnicu čine Andrija Milošević, Maša Dakić, Branimir Brstina, Ljiljana Blagojević i Aleksandar Srećković. Svima su likovi “legli” uz minimalne promene šminke i kostima, a adaptaciju originalnog scenarija su uradili Tanja Ilić, Dejan Ćirjaković, Filip Vujošević i Dušan Bulić. Autori tvrde da je Andrija ispao najbolji Rejmond u više od deset adaptacija u raznim delovima sveta, od Indije, preko Rusije i Poljske do Izraela.

Univerzalnost ove serije leži u njenom bavljenju porodičnim odnosima kroz tri generacije. Iako je nastala devedesetih, kada je kod nas bio popularan “Bolji život”, ona nije izgubila na aktuelnosti jer su odnosi između bračnih partnera, dece i roditelja, između braće, svekrve i snaje, babe i dede sa unucima univerzalni. Dramaturgija ovih serija ima, kao u zakonima fizike, odnos sila koje nas udaljavaju od primarne porodice i onih koje nas njoj vraćaju. Zato radnju ove serije izgovori Rale u špici, a zatim kreće peripetija. Može se reći da je u našoj verziji ona modernizovana, prilagođena duhu vremena i da se bolje “primila” jer bi danas, recimo, bilo nezamislivo da u “Rejmondu” nemate likove drugih rasa, seksualnog opredeljenja ili predstavnike bilo koje druge manjinske grupe. “Rejmond” bi danas možda bio politički nekorektan.

Ono što je možda najveća novina na našoj televiziji jeste upravo način produkcije, koji kod nas donosi karakterističan set koji je poput pozorišne kutije. “Rejmond”, kao “Sajnfeld” ili “Dva i po muškarca”, podrazumeva praktično scenografiju gde je iza kamere prava ili zamišljena publika, koju čak i čujete kada se smeje ili aplauzom pozdravlja, recimo, selebriti gosta. To je upravo najveći izazov serije “Svi vole Raleta” jer od glumaca zahteva specifičnu vrstu glume, uz režiju koja je pomalo nalik na početke televizije kada su se scene snimale praktično bez reza. Time se dobija efekat pozorišne glume i interakcije, u kojem se čak čuje publika. To je izuzetno zahtevan proces, u kojem i kamera i režija moraju da uhvate komičnu situaciju koja nastaje u glumačkoj interakciji. Postoji čak i mala doza improvizacije, koja predstavlja vrhunac u ovom žanru, a to je kada Rale, recimo, komentariše glumicu iz Kusturičinog filma “Sjećaš li se Doli bel?” u sceni gde mu majku igra Ljiljana Blagojević.

Očigledno, “Svi vole Raleta” predstavlja novi oblik adaptacije dramske serije, donosi nam novi žanr koji je okosnica dramskog programa američke TV produkcije. Pravilo ovog žanra je da se kvalitet postiže uigravanjem, što se videlo i na primeru “Raleta”, kada su se glumci upoznali, oslobodili i zaigrali. Mislim da je izbacivanje smeha bilo dobra odluka, jer bi prava stvar bila, recimo, specijalno izdanje sa publikom, gde bi reakcije bile autentične. Potpuno sam ubeđen da će sledeća sezona, ako je bude, biti još bolja, jer je potrebno da i scenaristi prate i adaptiraju originalni tekst svakom od naših glumaca kao i likovima koje tumače, ponekad i na licu mesta, tokom snimanja i produkcije. Priznajem da sam gledajući “Raleta” pomislio kako bi izgledala moja omiljena serija iz tog perioda, “Sajnfeld”, koja ne govori ni o čemu, ali je i danas potpuno fenomenalna i sveža. Takođe sam se upitao o smislu adaptacije, jer sam siguran da u Srbiji postoji veliki broj kreativnih i talentovanih scenarista koji bi još bolje mogli da napišu sitkom o našoj porodici. Da li je adaptacija jeftinija, ili pak manje rizična varijanta TV produkcije?

Upravo ovih dana, dok na RTS-u gledate opis porodičnih odnosa u porodici Radivoja Todorovića Raleta, u bioskopu sam gledao domaći film “Usekovanje”, koji takođe govori kako jedna naša porodica proslavlja slavu u doba korone. Sve ostalo je međusobna igra likova, tri generacije i familija, samo nije komedija, ili tačnije nije samo komedija, kao u životu. Lako je Raletu!