Poštovani gospodine Kalamperoviću,

biste li u vašoj bazi podataka proverili kako stoje stvari sa mojom poznatošću i mogu li se nadati državljanstvu Crne Gore? Više bi mi godio odgovor sa lica mesta nego da tumaram internetom ili da tražim kojekakve službene glasnike.

G. Tadić je dvoma našim&vašim slavnim državljanima u svom kabinetu čitavo bogovetno poslepodne zahvaljivao zbog dvojnog državljanstva probudivši u svim slojevima društva silnu želju da se i oni kao dvojni državljani nađu u blagoslovenom predsednikovom ozračju.

Crna Gora, je li tako, daje i takoreći nudi državljanstvo građanima Srbije istakavšim se u sportu, umetnosti, nauci itd. E, u tome ITD prošao je moj život, dobro, možda ne baš kompletan život, ali karijera bome jest. Zbog razumljive pristrasnosti moje matice voleo bih da mi Vi kažete jesam li se dovoljno pročuo, treba li još da se ističem i koliko.

Neće mi pasti kruna s glave ako napišem molbu, ali se nadam da neko u Crnoj Gori po službenoj dužnosti prati šta se ovde događa, i čim pojedinac skupi dovoljno bodova iz Podgorice mu stigne brzojav koji ima snagu pozivnog pisma: vašim najnovijim tekstom objavljenim tu i tu ispunili ste zakonom određenu kvotu i Crna Gora vam je od danas na raspolaganju kao vaša druga domovina, premda u njoj nemate ni predaka ni imovine.

Možda vam je moj novinarski opus promakao te se pitate otkud mi uopšte ideja da sam poznat, pa, u toku dana na ulici me pozdravi petoro nepoznatih ljudi, ponekad i manje, pola znanca dnevno (svakog drugog dana po jedan, ako je ovako preglednije) ne obraduje se mimohodu nego brže-bolje vadi mobilni gradeći se da razgovara ili čak da bez naočara čita poruku u hodu. Nepoznati ljudi slali su mi čokoladu i viski u redakciju, ništa lakše nego otrovati novinara, prošlo mi je bilo kroz glavu, ali ako umrem u grčevima i to će biti poruka; u nekoliko navrata razbijeno mi je ogledalo na kolima, što je takođe neka vrsta društvenog priznanja (znate, verujem, kako se zove moja slavna emisija?), jedna profesorka univerziteta pozvala me je da održim čas i rekla pred svedocima tj. studentima kako bi Miloševićevo doba bilo neizdržljivo da nije bilo mene, sad će mi ponuditi da postanem gostujući predavač, pretrnuo sam, dobro, nije mi to predložila, ne može ona to sama, to mora cela katedra, odsek, šta ja znam, jedne sam zime vozeći tuđ auto prekoračio dozvoljenu brzinu, dve moje rečenice o višim ciljevima radi kojih sam Zakon o javnom saobraćaju bacio pod noge bile su dovoljne da policajac po glasu shvati ko sam te da mi nekažnjenom vrati dokumenta: "Izvinite, nisam vas prepoznao…"

G. ministre, sve me manje ljudi zove da im sviram na svadbama, rođendanima, godišnjicama braka i sličnim svetkovinama: jedni će imati goste koji me ne vole, drugi su me i sami razvoleli, onima koji me ipak pozovu neprijatno je da od nekoga ko popuje na televiziji poruče neku glupost a koja ih bog sam zna zašto dira u srce ("Tri metera somota" i sl.). Usled moje novinarske slavnosti mnoga ruka zadrhti kad treba da mi da bakšiš, neki se snađu i okite moga gitaristu koji se, slava Bogu, drži podalje od novinarstva.

Da. Na pijaci jedna građanka koja ima tezgu toliko ceni to što pišem da me je pitala u prisustvu okolnih prodavaca sme li da me poljubi, što sam ja odobrio misleći da se radi samo o tom jednom cjelovu, ona je to shvatila kao vizu na godinu dana mult i sada kad god je sretnem hrišćanski pružam obraz, možda to nije merilo kakvoće mog pisanja, ali ljudi me očito znaju, jednom sam držao predavanje u samom Media centru, bilo je o reportaži, što će reći da im je neko u poslednji čas otkazao (bilo je leto), ali bez obzira na njihove motive i okolnosti, imam reputaciju i kao predavač, jedne večeri sam se gotovo napio svraćajući u vračarske betule, niko neće da mi naplati vino (Sofija, mamo, Sofija/Bez pari vino da piješ), u palačinkarnici vlasnica nije htela da mi naplati blinchik – vidite, znam i ruski – naredni put hajde ja da je preduhitrim, platio sam njenom asistentu dok je ona razmazivala smesu po ringli u smerovima kretanja kazaljke na radaru; dobijem od nje paketić, unutra dve palačinke, hvala vam dvostruko, šta drugo da kažem, pretpostavljam, kako rekoh da vi imate sistem bodovanja, kao što ima šta ja znam univerzitet, ako objaviš rad u publikaciji koja nosi oznaku R-51, dobijaš toliko i toliko bodova što ti pomaže da se iz docenta razviješ u vanrednog profesora i tako redom, sve dok ne postaneš sam dekan, rektor, pa zašto ne i ministar prosvete!

Šta još? Trezvenjak sam, nisam lovac, ne pušim niti umem da raspaljujem roštilj, nema znači nikakve potrebe da baš ja izazovem šumski požar, drugo, mogao bih da u novinarstvo Crne Gore unesem svoje papazjanije kojih je ovde već svima preko glave a koje bi novoj publici delovale kao izvesno osveženje. Dalje: ovde sam i nakon svrgavanja Miloševića sačuvao podozrivost prema vladajućoj klasi, u Crnoj Gori mogao bih da se okušam kao režimski novinar, da otvorim novo poglavlje u povesti neistraživačkog novinarstva… Od države-pomajke ne bih očekivao niti primio stan, ponovio bih u celosti svoju srpsku epizodu, osim ukoliko bi u izričitom interesu MNE bilo da se o njenom trošku skućim te da svu svoju snagu usmerim na kakvoću pisanja a ne da se kao u Srbiji odajem hiperprodukciji koja zna se kuda vodi. Stručnjaka poput mene poželela bi mnoga država, ali nijedan od indoevropskih jezika ne bih savladao tako brzo i tako temeljno kao crnogorski. Nakonec: ne moram po svaku cenu baš da se nastanim u Crnoj Gori, malo li je da me moj predsednik primi, da pohvali moju biografiju i da mi kao dvojnom državljaninu, prvom u familiji Živkov, zahvali na svemu što činim za boljitak Srbije!