Čak i samo mirna konverzacija sa zadrtima je uspeh. Ali, mora pametno. Svađa i podsmevanje su za njih crvena krpa, jer im vređaju ličnost. Ništa tako ne ogluvi zadrtu osobu kao podsmeh. Ako ste tome skloni, individualno ili kolektivno, kao organizacija, ujedite se za jezik i onda uradite suprotno od toga na šta vas tera vaš emotivni impuls.

Tonalitet je svetinja. Ne podižite glas. Bez nerviranja. Slušajte ih pažljivo, klimajte glavom, pokažite im i neverbalno da ih razumete. Iskreno. Bratski. Sveštenički.

Uzdahnite duboko kada završe, koliko god se ne slažete, da im stavite do znanja da su upravo pričali o dubokoj ljudskoj zagonetki, jednoj od misterija života koja sve nas zbunjuje. Recite im to. "Eh… da, ima mnogo stvari gde moramo da nađemo zajednički jezik." Pričajte strpljivo, pomirljivo, balansirano, toplo, odraslo… Pokažite im da poštujete njihovo mišljenje.

A onda, pre nego što kažete svoje, razmislite koji su to zajednički momenti ljudskosti koje delite s njima na tu temu, emocije koje vas spajaju, simboli u temi koji su važni i njima i vama. Gde se vaša emotivna iskustva prepliću i gde ste svi samo ljudi? Koji su to ciljevi kojima zajedno težite u toj oblasti i koje svi razumete?

Na primer, politika, pošto je to, uz sport, jedina tema u Srbiji. Svi smo mi patriote i želimo dobro svojoj zemlji. Razlikuju nam se mišljenja kako do toga da se dođe. (Ovo sve pod uslovom da pričate s nekim ko stvarno veruje u svoju priču, ne s oportunistom…). Pre svega, ovo je razgovor patriota ili patriotkinja; svi smo rođeni i odrasli ovde, pili smo isto mleko (ili jogurt, ako ste istih godina…). Ako vam je socijalno poreklo isto, naglasite. Ključ je da se pre početka razgovora o razlikama što više identifikujete, koliko god vam to čudno zvučalo ili teško padalo. "Da se identifikujem sa nacistom/homofobom/nacionalistom…?!" Nema druge ako želite da makar malo prodrete do njih, posebno u javnoj debati.

Suprotna strana, na primer, priča o tome da su mnogi intelektualci koji su se školovali "napolju" samo strani plaćenici. Vi ih blago podsetite da su i Vuk Karadžić i Dositej Obradović, i Tesla i Pupin, takođe školovani napolju; da su nam doneli svet ovde; da je tužna sudbina naroda koji svoje najbolje mozgove ne šalje – kako je to nazvao Karađorđe u svom Zakoniku – u "beli svet", jer kako ćemo u taj svet i sa tim svetom ako ga ne razumemo?

Ili, smetaju im "gejevi" i njihovo "nehrišćansko" ponašanje. Vi strpljivo započnete razgovor o tome da svako vreme ima svoje izazove tradiciji, da je tako bilo i našim dedama i roditeljima sa razvodom, sa slanjem ženske dece u škole i pravom glasa za žene. A onda ih blago podsetite da ništa nije tako hrišćanski kao praštanje, a ako je Srbija hrišćansko društvo, onda mora da pokaže da zna da prašta…

Najvažnije u razgovoru sa zadrtima je da im uvek omogućite da ostanu heroji u svojim glavama, da mogu makar i malo da se približe vašoj tački gledišta, a da ne dovedu u pitanje svoju ličnost. To je moguće samo ako se sretnete na istim simboličkim teritorijama, koje su uvek dovoljno široke za različite interpretacije. Simbolika je najveći prijatelj i najveći neprijatelj zadrtih. S njima se vežba simbolički aikido, vraćanje iste emotivne energije, ali očišćene i pojačane.

Te teritorije su pradavne i neće, bar u društvu kao što je naše, uskoro da nestanu: čast, patriotizam, mit o poštenju, snalažljivost, biti domaćin, patrijarhalnost, vera… Već decenijama ih naše elite muzu u svoje kante i na njima se bogate. Oni znaju kako da pričaju sa zadrtima. Zato i neguju sistem koji zadrtost raspiruje i betonira, što se lako može videti samo jednim prolaskom pored Studentskog grada: zastave na balkonima, muzika iz soba… Zadrtost je najbolja formula za manipulaciju masama. Samo sistem – politika, škola, mediji – može da zadrtost proglasi za nepoželjnu i da je utihne u društvenom okruženju. Naš, očigledno, neće skoro. U međuvremenu, ostaju nam samo pametnije komunikacione strategije.

(nastavak u sledećem broju)