Početkom maja američka štampa, a i ozbiljni svetski mediji, brujali su odjecima posete Baraka Obame sedištu kompanije Najk u Bevertonu, predgrađu Ričmonda, država Oregon. Ne bih sada naširoko da ulazim u detalje čisto američkog ugla ove posete, a reč je o promociji TPP-a (Trans atlantskog trgovinskog partnerstva). Poseta je bila praćena i protestima što svetski lider u proizvodnji sportske opreme (patika, pre svega) ne zapošljava više ljudi u Americi, ali i optužbama da Obama vraća dug nesebičnoj podršci kompanije fondaciji njegove supruge Mišel Obame.

Ukratko, kompanija Najk širom sveta zapošljava oko milion ljudi, pod raznim oblicima ugovora, trećinu toga u Vijetnamu, ostvaruje ekstremno visok prihod, ali je Obama rekao da će Amerika ako misli sve da "proizvodi na svojoj obali" izgubiti trgovinski duel s Kinom. Naravno, opozicija tvrdi da je poseta motivisana činjenicom da je Najk donirao 2013. godine 50 miliona dolara u periodu od narednih pet godina u fondaciju Obamine supruge, s nazivom "Pokreni se", namenjenoj fizičkom aktiviranju dece. Dakle, ima tu mnogo kontroverzi, ali se u politici, a biznisu posebno, računa samo rezultat: dan posle Obamine posete kompaniji, akcije Najka skočile su na svetskim berzama.

Zašto bi ova priča mogla biti važna za Srbiju u danu nastajanja ovog teksta, i danu kada je premijer Aleksandar Vučić, naš Obama, u Vašingtonu posetio tri velike kompanije iz oblasti IT sektora. Mogla bi biti važna iz više razloga, kad bi imao ko da ih sasluša i uvaži.

Prvo, vodeća ličnost zemlje morala bi da bude okrenuta domaćem kapitalu. Ekonomski, makar agresivni patriotizam nije kažnjiv pred Haškim tribunalom.

Drugo, uloga lidera je da ohrabruje domaće preduzetništvo. Ovde se favorizuju strane investicije, ma kakve bile. Vučić je otvarao neku šnajdersku radionicu u Krupnju (to je ona slika kad je pred kamerama za "singericom" prišivao džep na farmerke). Ali, investitor je bio sa strane.

Treće, raznim lex specialisima privilegovao je te iste strane investitore do mere koja očigledno prevazilazi granice zakonitosti, ali i privrednog interesa Srbije.

Četvrto, ono malo preostalih kapitalista proglasio je za sumnjive tajkune, pa ih ili ganja po sudovima ili im preti sudom, a druge je napravio poltronima koji mu tapšu i kada mu se smeju iza leđa. Češće, istina, kukaju i plaču nad izgubljenim poslovima, ali nemaju niti hrabrosti niti imaju kome da se žale.

Peto, objektivan pogled na "Forbsovu" listu uspešnih kompanija u regionu (o čemu pišemo u ovom broju "Vremena" na narednim stranicama) pokazuje i apsolutno i relativno posustajanje srpskog privatnog preduzetništva.

A kad smo već kod kompanije Najk, Miroslav Mišković je izgubio posao zastupanja ove firme. Bez pasoša, pod optužbom za utaju poreza i malverzacije, niti je mogao da lično pristupi pregovorima niti da anulira sliku koja je o njemu stvorena. Kako saznajemo, sprema se da tuži državu pred sudom u Vašingtonu, nadležnom za očuvanje korporacijskih interesa.

Obama, dakle, ode u Ričmond i akcije kompanije porastu, ovaj naš se pojavi na televiziji i akcije padnu.