Dok u zemlji Srbiji osoba Brnabić javno priznaje da čeka osobu Vučić da se vrati sa jednog od svojih putešestvija ne bi li joj (osobi Brnabić) ona (tj. osoba Vučić) dala precizne instrukcije glede tzv. rekonstrukcije vlade, u susednoj Hrvatskoj možda čak stvarno, onako zaistinski, padne vlada. Čudna mi čuda, Vlade ne padaju samo u diktaturama, ili u zemljama poput Srbije, ali naš slučaj se ne računa: to je ono kad Gospodar sam sruši sopstvenu vladu kao besno dete šahovske figure.

Ali, slučaj hrvatskih gibanja nije nezanimljiv, a evo i zašto. Vladajuća stranka HDZ izgleda se žestoko i po dubini podelila oko pitanja ratifikacije tzv. Istanbulske konvencije. O kakvom se dokumentu radi nije toliko bitno za našu priču: dovoljno je reći da se radi o nečemu što je duboko uznemiravajuće za ultrakonzervativce, neizlečive patrijarhalce, ultranacionaliste, ultrakatolike i sličnu čeljad (neretko ukrštenu u istoj osobi). Ovo s katolicizmom je posebno zanimljivo jer je Vatikan inače podržao Istanbulsku konvenciju, ali vrh "Crkve u Hrvata", eto, misli drukčije…

E sad, kažem, u HDZ je oko ovoga nastao žestok pičvajz, premijer Plenković i ekipa umerenijih i "tehnokratskih" političara je na jednoj strani, a brojni i uticajni die hard konzervativci na drugoj, i niko još ne zna hoće li Plenković uspeti da održi kakvo-takvo jedinstvo HDZ i vlasti uopšte, da sakupi većinu u Saboru etc. (za ovo potonje trebaće mu leva i liberalna opozicija). Ako premijer i predsednik HDZ ne dokaže autoritet na ovom pitanju, mnoga će mu mast otići u propast…

Dobro, ali šta se sve to nas tiče? Važno je razumeti ovo: razdor u HDZ je samo jedna od petsto pedeset nijansi svetonazorskog razdora u hrvatskom društvu, uključujući i političke stranke, medije etc. Jedna je polovina (polovine u ovakvim slučajevima ne moraju biti jednake) manje ili više dosledno za široku paletu levo-liberalnih vrednosti; druga je, pak, neodustajni baštinik seta vrednosti koje se vrte oko Nacije, Porodice, Crkve… Pojednostavljeno i jezički brutalizovano, ali ne baš jako netačno, u Hrvatskoj se obično kaže da u društvu na vrlo širokoj skali i dalje živi tvrdokorna podela na "ustaše i partizane". Podela jeste stvarna, vrlo često je i "nasledna", porodična, multigeneracijski vertikalna, a do neke mere i istorijska, kulturna, geografska (npr. nema šanse da dalmatinsko zaleđe, Lika ili slavonska provincija ne glasaju većinom za desnicu, ali nema šanse ni da Istra, Kvarner ili severozapad ne glasaju za levicu i levi centar).

Okej, ali opet – gde smo tu "mi"? Pa – nigde. I u tome i jeste problem. Srbija kao da živi u nekakvom postistorijskom i postpolitičkom mehuru, kao da je u njoj na nakaradan način – a kod toga i ne može biti drugog načina nego nakaradnog – ostvarena ona banalna i slinava kafansko-nacionalistička utopija o "srpskoj slozi".

Svim preogromnim problemima i nedostacima uprkos, Hrvatska je ostala pluralističko društvo, a svaka vlast – bila HDZ-ova ili SDP-ova ili čija već – ima svaki mogući razlog da uvek strepi od pada; niko, ni jedan premijer, ni jedan predsednik, ne može da se nametne kao nešto makar i nalik na "vođu nacije" jer, ako ništa drugo, ona suprotna polovina društva će to odbiti s indignacijom: "ta(j) da nas predvodi?! Nikad!" Tako ono što nacionalromantičari na jednoj strani, ili površni i pomodni "prevaziđimo sukobe iz prošlosti" brbljivci na drugoj, smatraju hrvatskim hendikepom, postaje važna, konstitutivna komparativna prednost: "dve Hrvatske" pomno nadziru jedna drugu, jedna može nekad i značajno da oslabi, ali nikada toliko da bi ona druga ostala sama i zavladala javnim i političkim prostorom na onaj način – a to je način unutrašnjeg okupatora – na koji je Vučićeva struktura zavladala Srbijom i za pet-šest godina destruiranja svega uspešno stvorila sliku i priliku zarobljenog društva.

Hajde, uostalom, da zamislimo neku srpsku verziju "hrvatskih podela" u Vučićevoj Srbiji… Šta bi to bilo? "Četnici i partizani"? Pih, koješta. Pa zar mislite da bapci i dedaci (ali i cinični klinci-klijenti) koji obožavaju Gospodara ne dolaze podjednako iz obe "tradicije"? Ako je A. V. kao mladi radikal i bio "četnik", danas je u tom smislu sasvim neraspoznatljiv, jer zapravo i ne baštini i ne promoviše, kamoli otelotvoruje, bilo kakve konzistentne političko-kulturne vrednosti whatsoever, osim nekog krajnje uopštenog autoritarizma i patrijarhalizma. Ako u "podeljenoj" Hrvatskoj politika, ideologija, uverenja i vrednosti nešto znače, pa se to vidi i po izbornoj mapi, ovde se sve pretvorilo u jednu te istu bljutavu melasu. Glasaju li nekada "partizanski" krajevi Srbije različito od "četničkih"? Ma, jok. Glasa li "urbano" bitno drukčije od "ruralnog"? Ma ne, a ako "Stari Grad i Vračar" treba da budu kontraargument, onda bolje nemojte. Ili sever i jug? Vojvodina i Šumadija? Bogatiji i siromašniji krajevi? Etnički "čisti" i oni s velikim brojem manjina? Ne, i ne, i ne, i ne. Jer ništa više nije važno, jer niko više ni u šta ne veruje, niti išta zastupa dosledno i jasno. Jer je suština harizmatskog poretka u ukidanju politike kao fundamentalnom sastojku ukidanja svakog slobodnog javnog života. Zato je ovde jedino pitanje koje donosi kakva-takva uzbuđenja jesi li "za ili protiv Vučića": jer nema ničega drugog. Sve drugo je usrkao, pa se prenaduo, a Srbiju ispraznio od značenja i smisla. E sad, ako mislite da će sad ovako prenaduven nužno i brzo da pukne, zavidim vam na naivnosti, najboljoj polaznoj tački svakog optimizma.