Ne znam šta se desilo sa Đemiljom Veselji ni sa njenom porodicom, bilo je planirano, Grad je planirao da kontejner u Makišu II prošle godine dodeljen građanki Veselji oslobodi tj. isprazni 22. marta, ne znam je li Sekretarijat za socijalnu zaštitu zakon sproveo u život, ili je neko usled lične bolećivosti progledao ovoj porodici kroz prste i dao joj rok recimo za Đurđevdan, mada je i 22. mart simboličan datum: počinje proleće, izvolite u prirodu, ako vam je kontejner bio spas, sada više nije.

Nisam se odvezao u Makiš II da sam ustanovim je li kontejner još tamo, je li porodica Veselji još u njemu, nisam zvao ni Sekretarijat, ni Praksis, NVO od koje sam i doznao šta se u Makišu II sprema, ali nisam na ceremoniju prinudnog iseljenja ni zaboravio, celog je bogovetnog dana, dvadeset drugog marta, što sniježilo što kišilo, tja, nije nijedan dan pogodan da te država iseli, premda je kontejner njen tj. državin…

Je li Sekretarijat našao nove stanare, kojima je nužni smeštaj još nužniji, ili će tu da se gradi nešto mnogo lepše i korisnije nego što je taj kontejner? Porodica Đemilji bila je iseljena iz tzv. Belvila i useljena u kontejner, dobiće i stan, samo treba bez ušteđevine i bez posla da pregrmi dve godinice dok novi stan ne bude gotov…

Da, ali koliko je takvih građanki kakva je građanka Đemilja, ne može naša inače dobra mati svima da obezbedi i kontejner, i ogrev, i mesni narezak, i ćebe, i aspirin, naravno da ne može kad su državni velikodostojnici okrenuti sebi samima i svojim idolima proslavivšim se u sportu ili u umetnosti, majku mu, zar ne može da bude makar neki moratorijum, evo dao bih ja nacrt tog člana Zakona o prinudnom iseljenju: "Nijedan građanin, nijedan bračni ili vanbračni par, porodica ili još nepriznata zajednica osoba istog pola ne može biti lišena smeštaja dok napolju ne bude barem dve nedelje neprekidno iznad 36,5 stepeni, što je temperatura zdravog ljudskog organizma. Prinudna iseljenja dozvoljena su samo od 28. jula do 4. avgusta, pa i tada jedino ako stanari nisu otišli na more ili u banju: ukoliko su odsutni, niko nema prava da u stambenu jedinicu ulazi, a kamoli da odatle izbacuje pokućstvo i porodične uspomene."

&

Dok se nad Makišom II i nad životom Đemilje Veselji nadvijala crna komunalna premda na zakonu zasnovana pretnja, u Zaječaru je došlo do dobročinstva! Novinari su u narandžastoj uniformi prepoznali nekadašnjeg boksera i osvajača nekolikih medalja ja sad već ne znam ni kog ranga, zamislite, bivši sportista, poznavalac plemenite veštine životari u nekojoj neplemenitoj šupi, doklen u Beogradu i Pančevu sportisti dobijaju stanove čim osvoje medalju! Aber o nepravdi i gradskoj sramoti dopro je do samog gradonačelnika i čistaču, gle, grad dade stan, a nađen mu je i bolji posao, novine ne kažu koji.

Bokser je simpatičan, nije kukumavčio niti se pozivao na staru slavu, okačio je rukavice o klin kad je bilo vreme, latio se metle i radio u Gradskoj čistoći nikome ne dodijavajući i ništa ni od koga ne tražeć, naravno da se obradovao novom stanu i boljem poslu, naravno da je sve to prihvatio, i naravno da to smatra zasluženom nagradom, ko ne bi?

Nije moja ideja da se u njegov stan useli Đemilja Veselji, a on da se vrati u šupu i na stari, gori posao, dapače, baš je lepo, i dirljivo je, kad država pomogne građaninu kome ne cvetaju ruže, ali pogledajmo još jednom državni razlog: gradonačelnik oponaša glavešine u prestonici kojima su olimpijci na srcu, doklen ih osobe neokićene medaljama ič ne zanimaju! Drago mi je ako bivši bokser i bivši čistač ima stan i bolji posao, ali zar ideja slavnosti nije bolesna? Najviši državni funkcioneri drže da sportisti i umetnici reklamiraju ovu sve u svemu žalosnu i upuštenu zajednicu (iako im pedeseti put ponavljam: državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama), e, i lokalni feudalac gleda da nagradi nekoga ko je proneo slavu te nahije. Živimo u epu koji mora da ima junake, dok su svi drugi statisti, publika ili korisnici junačkih podviga: u glavama moćnika okamenjena je ideja herojskog dela dovoljnog za čitav herojev život, doklen onaj ko nije odrubio glavu zmaju i nije spasao carevu kćer mezimicu može da krepa u kakvoj mu drago udžerici. Zasluga je bljesak koji država sva radosna otplaćuje decenijama, zasluga je dobar finiš trke, trojka u poslednjim sekundama, zbirka akademikovih odurnih beseda i zdravica, i ko će da prosvetli našu osiljenu vlastelu, ko će vladajućima reći šta je njihova dužnost?

Njihova je dužnost i zadatak da brinu, najpre i najvećma, o primercima homo sapiensa koji nisu nigde zablistali, koji sa mukom prate školsko gradivo i koje roditelji nisu mogli da vode ni na balet ni na tenis, zajednica mora štititi osobe prosečne kuraži i netalentovane, oni ludo hrabri i nadareni očito umeju da se staraju o sebi.

Ili se dok ovo pišem gradi vila koju će prezahvalni Beograd pokloniti Novaku Đokoviću?