Za žensku se bebu kaže da je "upišulja" ili "popišulja"; za muškića se ne kaže "popišanko" ili "upišanko", mada jeste, kao i ona. Eto vam patrijarhalne kulture i tradicije. Obe vrste – ženska i muška beba – ponašaju se uglavnom slično, ako ne i isto, sve negde do prve i po godine. Tada se javlja razlika: devojčurak postaje koketan, gleda sa okicama, smeje se svakome ko ju pogleda. Za godinu dana, oko 18. meseca starosti, imate gotovu malu gospođicu koja napreduje u svim svojim ženskim svojstvima, na radost majke i oca. To trepće, to koketira, to zavodi. Sa jedno dve-tri godine dostiže vrhunac koji će možda biti u stanju da ponovi sa 14-15 godina i malo kasnije. Nema definitivno ničeg slađeg i koketnijeg od nasmejanog devojčurka od četiri godine.

Posle tako nekoliko godina čiste uživancije i njih uhvati pubertet, ali to je u principu lakše i drugačije od muškića. Nije da je lako, naravno, ali je lakše; krenu da rastu sisići, pa ona, jadna, ne zna šta bi s njima; još ako su malo veći… Jao muke! Onda dođe prva menstruacija, koja se preživi nekako. I one, nesrećnice, imaju taj isti problem: te rastu mi noge i uši; te sam bubuljičava (a nije); te ružna sam strašno (a nije); te – veoma često – neću da postanem riba, lepo mi je i ovako. Imam jednu kćer koja se zarozala kad je postala devojka, jer nije više pobeđivala u sprintu na 100 metara. Kad jednom krenu da izlaze iz puberteta – što je uvek pre nego što krenu muškići – one se ili bace u udešavanje, ili u alternativu; često u oboje istovremeno, jer je i alternativa stvar statusna. Kćer moje prijateljice (14 godina) pojavila se posle nekoliko sati u kupatilu (tipično) sva picnuta i udešena i pitala majku: "Jesam li se dobro isprojektovala?".

To i nije nikakav problem. Shvate curice ubrzo da o čemu je tu reč: ili imaš šarma ili nemaš, u kom (drugom) slučaju pomoći nema, ako se sama ne snađeš, sestro slatka.

Sa roditeljske tačke gledišta, prednost kćerke nad sinom shvati se tek kasnije, kad stignu godine i kad đavo odnese šalu. Ćerka je brižnija i osećajno bliža, sve i kad se kao svađamo. Moj omiljeni pisac i sensei Robert M Pirsig ("Zen i veština održavanja motocikla") svoju prijateljicu Silviju, osećajnu i brižnu pametnu ženu, definiše samo jednom rečju: "Ćerka". Ćerka je – po toj definiciji – poziv, životni stav. Neko ko brine i saoseća.

Kao i sinovi, tako i ćerke imaju problem sa majkama. Taj je problem složeniji: osciluje između legendarnog mističnog savezništva majke i kćeri i neprijateljstva koje ume da bude dramatično. Ponekad misle da su konkurentkinje; ponekad i jesu; podjednako često majke će optuživati kćer i oca da su u zaveri protiv njih. Često je to i istina: majke umeju da budu navalentne i dosadne prema svima u kući: i muževima i sinovima, najčešće prema kćerima. To, međutim, retko ugrozi bitni i osnovni mistični odnos savezništva. Pametne kćeri uvek će pronaći neku meru u tome, tako da ne uvrede ili povrede nekog od roditelja. Sve i ako dođe do razvoda, pametna će kćer naći ravnotežu i očuvati dobre odnose i sa majkom i sa ocem, ali i sa njihovim novim saputnicima u životu. Kažem pametna; glupače ostaju glupače.

Važnost kćeri pokazuje se u punom značaju tek u vašoj starosti, vas roditelja ženske dece. Ćerke će se uvek više brinuti, a i od zetova možete više da očekujete. Sinovi i snajke nekako su udaljeniji; ne tvrdim da je uvek tako, ali to bi bio neki pretežni trend. Znam i ovakve i onakve slučajeve, a pouzdane statistike, koliko znam, nema. Ima samo opštih predrasuda, jako raširenih, pa vas molim da mi oprostite na nagađanju. To se nagađanje, uostalom, zasniva na iskustvu oca četiri kćeri. Dve su objektivno sprečene da mi se nađu u nevolji, ali nevolje i nema, hvala Gospodu; jedna je vesela lucprda, neka je tamo; jedna je čvrsta i pouzdana; dovoljno. Ima ko nema ni toliko, pa sam ja presrećan.