Malo ko zna da je Koštunica majstor pikada, tradiciju obaveznog vladarskog lova napustio je još Koštuničin prethodnik Milošević, najveći Srbin dvadesetog veka je svom lovačkom nagonu dao oduška preko JNA, paravojnih formacija i MUP-a, Koštunica je otišao korak dalje, ili bliže, ako hoćete, odao se pikadu, ali ga oni koncentrični krugovi uspavljuju pa je za njega napravljeno nekoliko kompleta sa drukčijim motivima. Umesto krugova ima ambleme parlamentarnih stranaka, pa kad se na neku rasrdi na njenom barjaku iskaljuje svoj lični vudu, ima i pikado gde su mete mediji, negde je target mrska naslovna strana, negde logo, ima i Lajčaka u prirodnoj veličini, ali se kao državnik prirodno najradije iskaljuje na mapi sveta: pogodio je Pentagon dvadesetak puta, Belu kuću jedanaest puta, premda je napravio i dosta bušotina po Labradoru, što ga je sneveselilo jer se tamošnji živalj odlučno protivi nezavisnosti Kosova.

Doznao Tadić za tu premijerovu strast, da ne kažemo porok, bi li mogao jednom da prisustvuje bojevom gađanju o kome se šuška da je vrlo uzbudljivo: "Znate koliko volim manevre, smotre i sve što je skopčano sa vojničkim zanatom, NATO mi nudi full time job da obilazim njihove jedinice, pri čemu ne treba da stavljam nikakve primedbe, niti da pišem izveštaje, kažu da je sve manje odraslih koji se oduševljavaju vojnom silom, sevap im je da meni učine plezir, a drugim nadobudnim državnicima ja da budem uzor… Znam da je vaša stranka proglasila vojnu neutralnost i da vas ovim baš i nisam nešto šarmirao, dopustićete svejedno da iz prikrajka prisustvujem toj vašoj duhovnoj, ali i telesnoj vežbi?"

Zlatna reč gvozdena vrata otvara, Tadić obuče kožnu jaknu u kojoj odlazi na teren, manjerku iz koje najslađe jede napuni kokicama te sede u turski sed kao neki skaut, Koštunica baci strelicu, Šormaz mu, budući u čarapama, bešumno i hitro približi mapu, kao kad u policijskom strelištu meta sama doklizi pred strelca: "Bingo!", uzviknu strelac i čisto se rasani. "Kako bingo ako si gađao Vašington ili Brisel, a pogodio si nešto u Aziji koja nam samo dobro želi", pomisli gledalac, ali se odmah spomenu da mu je ovo koalicioni partner, a i da nije, stariji je čovek: "Bravo, bravo, ja sam i pretpostavio da ste gađali… Šta je to, wow, Hong Kong!" "Ovo je prst sudbine! Povlačim reč bingo i velim eureka!", uzviknu Koštunica. "Radujem se kad vas vidim tako veselog, premda nisam siguran da razumem… Da se javim samo tati, Nebojši i Malom Vuku?" "Ne treba ti pomoć prijatelja, mućni malo glavom, Hong Kong i pripada i ne pripada Kini, e, ima li Srbija nešto što joj i pripada i ne pripada?!" "Kosovo!!!", uskliknu Tadić. Radostan što je rešio zagonetku htede slavljenika da pozdravi kao što se košarkaši NBA pozdravljaju, Koštunica nije umeo koaliciono da otpljesne šakama, pa se predsednik Srbije brže-bolje opredelio za hug.

&

Pošto su se naglas podsetili da Hong Kong beše prodat Englezima na devedeset devet godina i da se bio razvio u opasno trgovačko i kapitalističko središte, pošto su se preslišali da i u Kini i Hong Kongu žive Kinezi, Koštunica i Tadić zaključili su da je Kosovo pljunuti Hong Kong, Hong Kongov jednojajčani takoreći blizanac, klon stoleća! Kosovo je nastanjeno doduše drugim narodom koji maticu ne može očima da vidi, ali model poput hongkonškog dosad niko nije predložio…

"Da li ćemo ovo, ruku na srce, slučajno premda veliko otkriće predstaviti kao plod naših zajedničkih, dozvolite da vas citiram, neodustajnih napora?", upitao je Tadić kad su se malo povratili od adrenalinskog udara. "Predlog je moj", reče Koštunica, "strelicu sam bacio ja, ti si hteo da zoveš oca i savetnike da bi uopšte pratio moj nemirni državotvorni duh, ovo o otkriću Hong Konga znamo ja i ti i crna zemlja (crna zemlja u vidu Šormaza na prstima iziđe zapušavajući dlanovima uši), dakle, istorijska i naučna zasluga je moja, ali ću dozvoliti da se, pošto je u pitanju viši cilj, okitiš tuđim, to jest mojim perjem…" "Ima ga vala za deset jastuka!", oduševljeni Tadić ponovo krete ka premijeru sa give me five, ali na vreme odustade, Koštunica sve ovo previde i preču pa nastavi ne gledajući, kao što nikad i ne gleda, u Tadića: "Ne znam odakle proizlazi ovolika moja dobrota, možda iz vizije Kosova kao Hong Konga, da, da, izaći ćemo s ovim kao zajedničkim predlogom, to da nas svet vidi jedinstvene važnije je od mog neizmernog doprinosa međunarodnom pravu… Napokon, nema ničeg skrivenog što se neće poznati…" Poput đaka koji odgovara iako mu nastavnik nije dao reč, Tadić brzometno dovrši: "… Nema ništa tajno što se neće doznati! Eto, znam i ja ponešto iz veronauke, i ćorava koka nađe zrno, a?" "Dobro, koko, dobra koko", promrlja Koštunica zagledav se u onaj deo plafona gde bi na mapi bio Hong Kong "bićeš ko-autor kon-genijalne pa-ideie, time, naravno, postaješ moj još veći dužnik! Ili možda misliš da zbog toga što si ideju o Hong Kongu prihvatio ja tebi dugujem?! (Iz susedne sobe čuje se uslužni, tobož suzdržavani Šormazov smeh.) I treba da ti pomognem kao predsedničkom kandidatu?!" Koštunica spusti pogled sa garnišne na rese od tepiha pa ga vrati na sever Hong Konga, što Tadiću bi znak da ga ovaj pažljivo sluša. "Daleko bilo, ja vama dugujem, najpre zbog porasta moje popularnosti, do čega će neumitno doći kad izađemo u javnost sa ovom našom hongkonškom mal’ ne rekoh patkom, na izbore neću ni da mislim dok ne spasemo Kosovo, a ako me budete podržali i u trčanju za predsednika…" "Angli-cizam! Kod nas se ne kaže trčati…" "U pravu ste, izletelo mi, no esli vy stanete podderzhivat’ menia kao predsedničkog kandidata, možete računati sa mnom, odavde do večnosti!"