Recitovanje: Dirljivo upoznavanje sa glasačkom mašinom

Moj kolega Miloš Vasić ima recept: postavi dasku, ugreje peglu i pegla dok traje skupštinska rasprava i tvrdi da ga to relaksira. Mene je neka boleština prikovala za kuću, pa sam (istina bez peglanja) pomno pratio skupštinsko zasedanje gde se događa nešto neobično.

Naime, opstrukcija parlamentarnog rada je u opisu posla opozicionih poslanika, pa koliko izdrže, a evo u nas se događa da opstrukciju sprovodi vladajuća koalicija koja već dva dana čita nekakve amandmane na predlog budžeta i pratećih zakona. Tu nema ni "a" od amandmana, nego su to kratki literarni sastavi na temu nepočinstava "žute ološi" i "žutog preduzeća", mada je to bila i jedinstvena prilika da upoznamo tihu glasačku masu većine koja se sada takmiči ko će bolje da odrecituje sastav koji im je uvalila otadžbinska uprava.

Na zakonske predloge koje razmatra parlament, među kojima je i budžet za 2018, podneto je ukupno 2.317 amandmana. Poslanici za raspravu o svim amandmanima imaju ukupno 600 minuta, a do sada su iskoristili više od polovine predviđenih minuta i kako izgleda u utorak uveče, kad ovaj tekst nastaje, nemaju nameru da svako od njih ne iskoristi svoju priliku za "pet minuta slave."

Značenje reči amandman vrlo je banalno i znači dopuna ili predlog dopune nekog zakonskog rešenja, ali toga ima možda tek u tragovima i toliko se o svemu i svačemu lupeta da bi to moglo da postane i kontraproduktivno za vladajuću koaliciju.

I predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić izjavila je da ne misli da je broj amandmana koji su na Predlog budžeta za 2018. godinu podneli poslanici vladajuće koalicije odraz njihovog nezadovoljstva tim zakonskim rešenjima. "Dok sam bila u Skupštini Srbije i ono što pratim na televiziji između sastanaka", možda i ona tada kao i Vasić – pegla, "upravo mi pokazuje suprotno", rekla je ona novinarima.

Kako je navela: "Čula sam da je ovo jedan od najboljih budžeta, dobro balansiran, usmeren na razvoj, sa dobro oblikovanom politikom Vlade Srbije." I to je čula već trista i kusur puta u ciglo dva dana, samo što do reči nisu došli oni koji ne dele oduševljenje budžetom i pitanje je da li će i da dođu do reči. Ani Brnabić se u početku premijerske karijere moglo dosta toga oprostiti na očigledno neiskustvo u plivanju mutnim vodama srpske politike, ali ona i dalje glumi naivku i pravi se da nije odavde, mada je vrlo jasno o čemu se radi.

Proporcije: Ja zarađujem, a oni dele plate

U međuvremenu, dok ozbiljna rasprava o budžetu ne stigne na dnevni red, ako ikada stigne, najozbiljniju opštu primedbu na Tviteru objavio je Tomislav Momirović, "frontmen" poslovne grupa "Mona" napisavši: "Platiš 20% PDV, 66% po zaposlenom, 15% na dobit+15%, takse, svašta… I onda vlada te pare da državnim preduzećima u kojima radnici imaju veće plate nego kod mene i rade tri puta manje."

Da, to je onaj Momirović čija je kompanija počela izgradnju hotela u Beogradu, na Dorćolu, a početku izgradnje hotela prisustvovao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je, prihvativši se lopate da ulije beton u temelje, rekao da je došao da pruži podršku srpskim porodičnim kompanijama, "ljudima koji se ne dodvoravaju javnosti, već rade vredne stvari za Srbiju" i da se uvek zalaže da sa što manje prepreka ostvaruju poslovne ambicije, što je Miroslava Miškovića posebno obradovalo i ulilo mu nadu da će i on uskoro dobiti dozvole za gradnju.

Ali, pravo je pitanje čemu služi ova amandmanska farsa osim ako nije u pitanju banalan cilj – da opozicija ostane bez vremena za svoje amandmane i raspravu.

Oh, ta atmosfera: Razlog za bezrazložne izbore

Već se javio "tetkin mali", dakle poslovični Aleksandar Vulin, i pre neki dan zavapio kako bi ipak trebalo raspisati i vanredne parlamentarne izbore za Skupštinu Srbije.

Nešto nisam siguran da će to da se dogodi, ali najteže je biti prorok u svom selu, posebno kad je seoski starešina onako "na svoju ruku", i mogu reći da me danas ne bi začudilo da 150 dana posle prvih 100 dana ove vlade biramo novu vladu.

Vučić i njegovi izbornu retoriku i pretnju pojačavaju ovih dana u sladostrasnom nadgornjavanju oko budžeta. Pošto budžet uopšte nije loš, u smislu racionalnosti i balansiranja između mogućeg i poželjnog, ovo dosoljavanje čorbe nije bilo neophodno, osim ako iza toga ne stoji namera da izbora ipak bude.

Prošlogodišnje, vanredne aprilske parlamentarne izbore Vučić je pravdao nekom lošom atmosferom u društvu, a kad je posle toga dobio parlament kakav je dobio, sada bi, ako se ipak odluči za opšte izbore, lako mogao da ih pravda lošom atmosferom u parlamentu.

Vladajuća većina očigledno podgreva i dosoljava buku i bes u skupštini i može to da tera do kraja – dok se narodu ne ogadi, a podnošenje ostavke vlade i raspisivanje izbora bilo bi pravdano nemogućnošću donošenja zakona i kočenjem reformskih akcija.

Vučić bi rado iz parlamenta izbacio "uljeze", one koji su mu se provukli s minimumom iznad cenzusa, i očistio skupštinske klupe od malobrojnih poslanika većeg broja partija nego što je on i u najgorim snovima zamišljao da će ih biti u sazivu parlamenta iz 2016. godine.

Njemu izgleda racionalno da u jednoj trci (beogradski i izbori za Skupštinu Srbije) dva puta pobedi, a ima i onih koji sve to tumače Vučićevom potrebom da u skupštini obezbedi dvotrećinsku većinu koja bi omogućila ustavne promene.

Izazov opštih izbora mora da plaši opoziciju. Ona, po definiciji, mora da se zalaže za novu izbornu šansu, ali u uslovima medijske blokade i usitnjenih resursa strahuje da će izgubiti i ono malo što ima.