Ima nas koji smatramo da je svaka prilika, a posebno neprilika, dobra za snimanje mobilnim telefonom. Takvi su se izveštili, podesili kameru da se aktivira na jedan dodir, a snimljeni klip ili fotografija mogu se istovremeno ili u vrlo kratkom roku naći na društvenoj mreži. U najvećem broju slučajeva reč je o selfijima ili nekim komičnim situacijama (kako za koga) kojima prisustvujemo. Ali, ponekad se takvi nađu i na mestu prave drame, recimo na poprištu terorističkog napada kakav je zadesio Barselonu prošle nedelje.

Samo nekoliko minuta posle napada snimci su počeli da se pojavljuju na društvenim mrežama, a onda i u registrovanim, odnosno "pravim" medijima. Svaki put kada se događaju ovakve stvari, razvije se polemika: da li snimke treba objavljivati, da li mediji treba da ih prenose, koliko treba da proveravaju izvor i, konačno, kakav je moral osobe koja snima tragediju umesto da pomogne unesrećenima?

Krenimo od ovog poslednjeg. Na većini snimaka vidi se da su mnogi već pritekli u pomoć. Ili snimak nastaje u trenutku dok napad (ili šta već) još traje, pa nije bezbedno priskakati. Snimak, sam po sebi, predstavlja značajan dokument koji može biti od koristi policiji, ali i javnosti. Mnogo je pozitivnih primera. Međutim, objavljivanje takvih snimaka je potpuno neuređena oblast, za razliku od sigurnosnih kamera koje su, usput, registrovane. Sud ili tužilaštvo može da naloži vlasnicima sigurnosnih kamera da predaju snimke policiji, ali u slučaju mobilnih telefona može samo da apeluje na građane da im proslede snimke ako su ih napravili. Da li bi se prikrivanje tretiralo kao saučesništvo, to je već na pravnicima da analiziraju.

Ono što svesniji deo javnosti uznemirava je upravo nekontrolisano objavljivanje takvog materijala. Na društvenim mrežama i u medijima pojavljuju se snimci na kojima je moguće prepoznati žrtvu i pre nego što je policija zvanično identifikuje i obavesti porodicu. Neki mediji pribegavaju blurovanju lica žrtve, ali najbliža porodica može da je prepozna i na osnovu odeće. Tvrdi se i da očevici sa telefonima ometaju spasilačke službe, ali to je verovatno preterivanje. Ima ih koji misle da je to idealna prilika da naprave selfi, pa dobijamo slike koje dodatno uspale raspravu o posrnuću morala.

Nije, dakle, problem da li je neko nešto snimio jer takav snimak može biti veoma koristan. Problem je objavljivanje i reklo bi se da je to poseban izazov za društvene medije. Oni imaju filtere, ali ti filteri ne mogu lako da prepoznaju nepodobni materijal ove vrste. Ne možemo ni da kažnjavamo svakoga ko to postavi na mrežu, mnogi od njih to čine iskreno verujući da obaveštavaju javnost o važnom događaju. Ostaje samo svest o tome da ne moramo da kliknemo na ono što je izvan zone morala i pristojnog ponašanja. Za to je već potrebno dodatno raditi na podizanju kulture i razumevanja medija. I to novih, a mi ne umemo da tumačimo ni ove stare.