Kolumna

Nuspojave

Kočija i bundeva

Nema tog zločina u ratovima devedesetih koji nije savršeno uklopljen u mat(r)icu svoje nacije/države/strane

Da nema komšija & suseda, valjalo bi ih izmisliti, jer mogu da posluže – pravilno upotrebljeni – kao neka vrsta univerzalno delujućeg bensedina. Naime, naš čovek i domaćin vrlo je rad da zaboravi na sopstvene gluposti, na prljavštinu po uglovima, pa bogme i na kosture nehajno nabacane u ormaru, sve baveći se susedskim glupostima i prljavštinama, a naročito skeletima iz komšijinog podruma. A još ako iz tog pravca smrdi do neba – utoliko bolje: prikriće bazd koji dolazi iz naše kuće.

Evo kako to u praksi (može da) izgleda. Ovih su se dana gadno podžapali predsednik Hrvatske Ivo Josipović i premijerka Jadranka Kosor, sa pratećom joj HDZ-svitom. Dobro, to im je u opisu posla, jer predsednik je iz druge stranke, iz SDP-a kao glavnog konkurenta HDZ-u, a izbori se bliže. Samo što ova svađa ima dublje i važnije uzroke i korene (a možda i posledice, videćemo) od pukih predizbornih nadgornjavanja. Premijerki, Vladi, HDZ-u i "desnom" delu javnosti nikako nije bilo milo to što je Josipović usred Bosne i Hercegovine rekao da je i Hrvatska tokom kanibalskih ratova devedesetih sudelovala u agresiji na BiH i pokušaju rasparčavanja te zemlje po (kvazi)etničkoj liniji. Pa dobro, to što je rekao Josipović odavno znaju i dživdžani na grani – osim onih koji su se nazobali bunike, pa buncaju patriotski – ali vlast drži da se to nikako nije smelo reći, naročito ne sa tako visokog i reprezentativnog mesta. Kao biva, istina koja je prećutana ne važi se, ali ako se izgovori, onda ode sve u Honduras! Razbi se čarolija, kraljevska kočija postade bundeva! O tvrdoj veri u efikasno magijsko dejstvo reči pitajte, recimo, Jeremića Vuka: nije li ovaj možda već i punoletni vudu-diplomata milion puta rekao da će "Kosovo biti naše sve dok mi tvrdimo da je naše"?

Kako god, šta je bio povod Josipovićevom državničkom španciru po susednoj zemlji? Novi se predsednik Hrvatske išao izviniti i pokloniti žrtvama masakra u selu Ahmići, u kojem su hrvatske snage pobile na desetine nedužnih bošnjačkih civila, uzgred spalivši i poharavši sve na šta bi naišli. Sam ovaj čin izvinjenja je za malo koga bio sporan: zločin se dogodio, ko je za njega kriv treba i da odgovara, i to je to. Šta je onda sporno?

Pre nego što odgovorimo, hajde da se malo vratimo kući: nije li se država Srbija upravo zvanično izvinila makar i zbog toga što nije učinila ništa da spreči genocid u Srebrenici, ili da kazni njegove počinioce? Na račun ove preoprezno (tj. kukavički) formulisane deklaracije izrečeno je mnogo kritika, neke su tek plod diletantski zamaskirane zlovolje, mnoge su na svom mestu, ali osnovni fakat ostaje: niko (više) ne spori sam zločin, osporavatelji istrajno osporavaju tek njegov obim i pravnu (te u neku ruku i istorijsku) kvalifikaciju koju zaslužuje. U isto vreme, oni koji su usvojili Deklaraciju, i koji bi po nekoj logici stvari trebalo da budu svetlija strana Srbije kao da su se zakleli da iz nje neće izvući nikakve konsekvence, najmanje političke: krajnje sumnjiva i falična mejnstrim interpretacija uzroka, toka i posledica ratova iz devedesetih i dalje je na snazi.

Šta nam sve ovo govori, od Hrvatske do Srbije, via Bosna? U poređenju s devedesetima, došlo je do bitnog pomaka napred: postojanje "naših" zločina više ni za koga relevantnog nije sporno. Ranije se znalo: Oni su đavoli, vrazi i šejtani, a Mi anđeli, heruvimi i meleci, i nismo nikome učinili ništa nažao; a sve ako i jesmo, bili smo isprovocirani, i to nije ništa prema onome što su Oni učinili Nama. Ovakva retorika, koliko god žilava bila, polako odlazi na marginu. Je li to dobro? Jeste. Pa, šta onda žulja?

Ono na čemu insistira "desna" strana Hrvatske, ili "antideklaracionisti" u Srbiji, ili politički naslednici troglavog ratnog etnovarvarizma u BiH, više nije (dokazano nemoguća i neodrživa) negacija zločina, nego njegova patologizacija i depolitizacija. Šta to konkretno znači? To znači da će svako pojedinačno "mi" bez ustezanja slatkorečivo osuditi zločine-počinjene-u-naše-ime, ali da će ti zločini morati da ostanu nekako izolovani od svake suvisle i shvatljive društveno-političko-istorijske uslovljenosti, savršeno dekontekstualizovani i isprani od političkog značenja, brže-bolje izvađeni iz rama unutar kojeg prirodno pripadaju. Tako "zločini nad civilnim stanovništvom", ili zarobljenicima, ili bilo kime drugim, postaju neka vrsta patoloških poduhvata odmetnutih pojedinaca i grupica kojima nije dobro, i sa kojima "mi" i Naše Pravedne Istorijske Težnje nemamo ništa; naprotiv, one prljaju i kompromituju Naš Inače Pravedni Cilj.

Razume se, istina je sasvim, ali sasvim drugačija. Uza sve patološke nuspojave i individualne kreacije, nema tog zločina u ratovima devedesetih koji nije savršeno uklopljen u političku mat(r)icu "svoje" nacije/države/strane. Nemoguće je izolovati zločine nakon Oluje, ili one u Ahmićima, ili logor na Helidromu, od težnje hrvatskog vrha da Hrvatska iz rata izađe etnički što čišća, i to još i uvećana, da se "popuni hrvatski perec", kako je govorio doživotni šampion Feralove Greatest Shits kolekcije, inače general i Vrhovnik. Kao što ni Srebrenice, ni Sarajeva, ni Omarske nema i ne može biti bez političke težnje da se ni iz čega izmisli i stvori "srpska država u Bosni", po mogućnosti spojena sa Srbijom.

Pravi, dubinski problem sa Deklaracijom Skupštine Srbije mnogo je manje u besmislenom sakrivanju reči "genocid", a mnogo više u tome što se današnja demokratska elita (o onoj koja se nudi za alternativu ne treba ni trošiti reči) o tako nečemu ne bi usudila ni da zucne; umesto toga, eno je gde se s Dodikom ljubi u usta, pa još palaca jezikom. Isto i u Hrvatskoj: kako priznati da zločin nije greška i eksces, nego zakonitost i sama srž Sistema? U tom je smislu Ivo Josipović, mora se reći, povukao najhrabriji i najdalekosežniji državnički potez u celoj post-SFRJ, od 1991. do danas. I zadao (i) Tadiću domaći zadatak. Samo, ništa od toga: ovaj će se praviti da nije na času. A utom će i neka tekma, pa će opet sve s Dodikom: ale-aleeeee!

Iz istog broja

Navigator

Erupcija interneta

Zoran Stanojević

Lisica i ždral

San i java

Ljubomir Živkov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu