Guranje pod tepih: Bojazan od sutrašnjeg dana

Aleksandar Vučić nije baš jak u korišćenju metafora, pa je tako braneći Gorana Vesića, formalno zamenika gradonačelnika Beograda, istakao kao Vesićevu vrlinu to što ovu najnoviju aferu s ugradnjom kocaka na kolovozu oko dela beogradskog Trga Republike nije pokušao da "gurne pod tepih".

Teško je zbilja poverovati da bi onoliku gomilu kocaka bilo mogućno sakriti pod tepih, ali, recimo, Vučiću to uspeva. Istina, on nema posla s običnim kockama, šestostranim i teškim dvadesetak kilograma; on slaže, razlaže i opet polaže političke kocke kojima utire put, kako se nekima čini, od nigde do nigde, a drugima – to su ovi što su za bojkot – od negde ka nikuda.

Eto, i leto prođe a ni za jotu nismo pametniji oko državnog puta. I dok za Vesićev znamo da će biti gotov za četrdesetak dana, hajde, nek bude i dva meseca, i da će tobož izvođač radova da plati ovo ponovno ukockavanje – mada mi je nešto sumnjivo da su oni krivi – Vučićevo kockanje nit se zna koliko će da traje, niti ko će to da plati.

Slikovito, on je uzeo najveći tepih u ruke, ali pokazuje se svaki dan da taj tepih nije dovoljno veliki da natdkrili brdovitu zemlju na Balkanu i da ima toliko poderotina da svaki čas nešto izviri baš kao sirotinji palac kroz pocepanu čarapu.

Afera stiže aferu i makar izgledale sitne – gledano dioptrijom Vučićevih medija one i ne postoje – te afere imaju jedno kumulativno dejstvo i badava se Vučić trudi da ih "gurne pod tepih", a i njegovi vide da je vrag odneo šalu i da će eksplodirati u jednom trenutku.

Kod njegovih se već rađa bojazan od sutrašnjice ne samo političke već i egzistencijalne, i vrlo je izvesno da će kopati i rukama i nogama da bi povećali svoje učešće u lukrativnim poslovima – od tih nesretnih kocaka do izvoza oružja na crno – jer im doktorati vrede koliko i šaka pišljivog boba, i da sa njihovim diplomama ne bi mogli da budu ni ono što su pre bili, kondukteri, na primer.

Koruptivni model društva od koga najveće koristi ima vrh stranačke hijerarhije udružene s novom poslovnom elitom vrlo brzo će da eskalira u žurbi da oposli još para dok nije kasno. To nema toliko veze s opozicijom već najpre s njihovim osećajem da su resursi podeljeni, a nešto sumnjam da u toj družini ne postoji surevnjivost oko toga koliki je čiji deo i da se ne postavljaju pitanja tipa "gde si bio kad sam ja poginuo na sednici Otadžbinske uprave", mada se to danas zove Glavni odbor i gde se stojećim ovacijama pozdravlja lider a odluke donose aklamacijom.

Rektorat: Dve greške Siniše Malog

Već četiri-pet godina traje preispitivanje doktorskog rada Siniše Malog, koji je pogrešio u dve stvari: što je izgleda zbilja deo rada prepisao, i drugo, što se to njegovo i sočinjenije i doktorsko titulisanje pojavilo pod krovom Beogradskog univerziteta.

Jer, ta ustanova obrazovanja, prosvećenosti i pretpostavljene čestitosti ima kakva-takva pravila u ovim slučajevima – druga je stvar što se zbog političkog oportunizma to razvlači kao gladna godina. Da je Siniša Mali radio doktorat za neku opskurnu školu kakvih ima stotine, niko ne bi ni primetio, niti bi postojao mehanizam da mu se zvanje oduzme, kao što, na primer, Nebojša Stefanović i drugi "megatrendovci" imaju jak dokaz i opravdanje – niko, pa ni oni, ne znaju gde su im te škole koje su tobože završili.

Otuda su protesti u Rektoratu Beogradskog univerziteta usmereni samo ka Siniši Malom i dobro je, za zdravlje društva i isterivanje pravde, što je tako jer protest grupe ljudi koja je okupirala Rektorat nije razvodnjen opštim pričama o plagijatima i plagijatorima već se odnosi na Vučićevog pouzdanika – s kojim hrli u zlatno doba – i najverovatnije poslovnog partnera prvog reda.

Ako je Vučić pokrio Vesića zbog nekakvih kocaka koje su bile vidljiv promašaj, mogu da zamislim šta će tek da radi u slučaju Siniše Malog. Prvog dana protesta u Rektoratu bilo je pokušaja da se situacija sanira blickrigom dežurnih

SNS-ovaca, pa pošto taj pokušaj u političkom stilu "gonjenja govnjivom motkom" nije dao očekivani rezultat, sad će se verovatno preći na suptilnije metode koje će pokazati koliko je režim nervozan.

Broj ličnih Vučićevih intervencija prerasta i njegovu ambiciju i moć, i svako ko dospe do novina – zbog štrajka ili struje – bude u nekom trenutku primljen u konak gde Vučić ima čarodni štapić pa rešava i probleme za koje drugi merodavni tvrde da nisu nadležni. Kod Vučića se pitanje nadležnosti uopšte i ne postavlja.

Obratite, uostalom, pažnju na eskalaciju titulisanja Aleksandra Vučića. Imenjak Vulin uvek prvo kaže vrhovni komandant, pa onda predsednik Srbije, mada prva titula i ne postoji, ali asocira na posebnu vrstu moći poput one koja je omogućila da dođe do zloupotrebe Garde Vojske Srbije postrojene u čast nekih funkcionera fudbalskog kluba "Crvena zvezda". O tome kao i o drugim temama pomenutim u ovom komentaru pišemo opširnije na strancima ovog broja "Vremena".

Olaka rešenja: Uvođenje izlazne vize

U međuvremenu se, istina, baš na mala vrata pojavila i teza o suspendovanju demokratije dok se ne reši kosovsko pitanje. Nešto, na sreću, teza nije zaživela, jer je kosovsko pitanje jednim delom i nastalo zato što u dužem istorijskom periodu nije tretirano kao – demokratsko.

Ljubitelji jednostavnih analogija porede ovo sa idejom o suspendovanju britanskog Parlamenta dok Boris Džonson ne obavi poslove oko Bregzita.

Predsednica parlamenta Maja Gojković, odmah se, kako piše Nadežda Milenković u "Peščaniku", nadovezala predlogom za prvo zvanično ukidanje prava i sloboda koje je ona nazvala "pooštravanje uslova za odlazak iz zemlje" jer, kako kaže, "svi govore pod kočnicom" da država treba da zaštiti sebe zato što ulaže u školovanje ljudi, a oni posle odu u inostranstvo.

Da, u jednom je predsednica parlamenta u pravu: država zaista treba, štaviše, mora da se štiti. Ali od predsednice parlamenta i njoj sličnih.

To je, inače, lako rešivo. Uvedu se izlazne vize za putnike, a kao taoci i garant da će se vratiti zadrže vam porodicu u kućnom pritvoru.

O bojkotu ovog puta ništa. Red je da oni prvi počnu.