Uklonjene su, dakle, i poslednje prepreke koje su stajale između Slobodana Miloševića i Karle del Ponte. Izručenje će se dogoditi uskoro i niko ne očekuje da će ovde biti ikakvih ozbiljnijih otpora. Ankete pokazuju da to podržava sve više građana Srbije, što zbog Donatorske konferencije, što zbog pojačane kampanje otkrivanja ratnih zločina, a najlepše je to što se ova dva motiva, materijalni i moralni, nekako ne sudaraju nego pretežno skladno dopunjuju u glavama većine ljudi. Em je kriv, em se isplati. Bolje je ne proveravati da li bi bio manje kriv ako se to ne bi isplatilo.

Uopšte, u celom slučaju, najbolje bi bilo ništa ne proveravati i ne postavljati nikakva pitanja. Da sam političar verovatno bih radio i govorio tačno to što svi oni sad govore. Ne, nema nikakvog uslovljavanja, ne nije Hag ni u kakvoj vezi s parama, to je samo naša međunarodna obaveza da sarađujemo s Tribunalom Ujedinjenih nacija, kao i svako drugi. Sve je normalno, svako oduvek isporučuje svakoga koga zatraži taj sud i šta sad tu neko opet kvari naše odnose s međunarodnom zajednicom.

Ovo je slučaj kad je istina krajnje nepraktična, što je u politici redovna pojava, samo je to obično manje očigledno. Takav problem političari rešavaju rutinski, bez imalo ustezanja, tako što slažu, odnosno izvedu jedan od onih opsenarskih trikova kojima se korist prikazuje kao stvar načela i morala. Ekipa iz DOS-a postupa, dakle, kako mora i nije njihova krivica što ovaj problem toliko smrdi. Neki od njih ljute se više na Miloševića što je zemlju i sebe doveo dovde, drugi više zameraju spoljnim silama, ali sad svi shvataju da transport ima da se obavi.

Ima li onda još uopšte nečega što bi trebalo reći na ovu temu? Ima, ali za nas to više nije važno. Ovde se bavimo pretežno ostajanjem u životu, a ta zabava daje jednu sasvim posebnu boju moralnim i političkim dilemama, što ispitivanja javnog mnjenja obično propuštaju da otkriju. Ako, naime, nekoga pitate da li je za ili protiv izručenja u Hag i da li mu to urniše dostojanstvo, dobićete neki odgovor, prosto zato što ljudi obično odgovaraju na pitanja. Mnogi će promisliti, a malo njih će reći "koga briga".

Srbija nije bila u stanju da se sama bavi svojim bivšim vođom, barem ne onako kako je ostatak sveta mislio da bi trebalo. Ni policija, ni sudovi, ni tužilaštva. A s njim se nešto moralo uraditi već i iz straha od božjeg gneva. Očigledno, jedino što je stvarno mogla ova klonula zemlja bilo je da pusti da ga neko pokupi. Sva zatezanja, odbijanja i pokušaji da se ovo obavi po nekoj proceduri samo su plod mutnog sećanja na neka bolja vremena, kojih možda nije ni bilo, i svesti da se takve stvari iz nekih razloga do sada nisu radile.

Izručiti Miloševića je poslednje što Srbija ima da uradi izlazeći iz istorije. Za nju je to banalna epizoda koja nema izgleda da ostavi ikakvog traga u kolektivnom sećanju. Oni koji od toga pokušavaju da naprave moralni problem, nemaju na to prava jer su to uglavnom Miloševićevi saučesnici. Oni koji bi imali prava nemaju volje, jer shvataju da Srbiji ne treba ta vrsta problema.

Slučaj će tako postati zanimljiv drugima, postaće svetski značajan, jer je u pitanju krupan presedan koji možda otvara novu epohu u međunarodnim odnosima. U vreme kad je u Hagu podignuta optužnica protiv Miloševića, tokom NATO bombardovanja, bilo je po svetu prilično oduševljenja za ovu međunarodnu, nadnacionalnu pravdu koja ruši državne granice. Kao da se za trenutak bila pojavila neka luda nada da svet konačno postaje moralan i da na zemlji počinje carstvo božje, što je uostalom viđeno mnogo puta i nikad se nije lepo završilo.

Samo dve godine docnije više ne izgleda da je na pomolu nova epoha, barem ne u smislu velikog trijumfa internacionalnih institucija, a pri tom nije jasno da li imamo više razloga da zbog toga žalimo ili da odahnemo. U svakom slučaju, Miloševićevo izručenje i sve što stoji u vezi s tim, s Haškim sudom, sa sankcijama i bombardovanjem, spada u istorijske egzemplare koji sasvim sigurno već utiču na međunarodnu politiku. Srbiji je, dakle, zapala istorijska uloga da bude povod jedne važne debate u važnom trenutku sveopšteg preoblikovanja sveta, ali to ne znači da ona ima pravo da sama učestvuje u toj debati.

Možemo da ćutimo i trpimo, možemo i da protestujemo i tražimo reč, ishod će biti isti. Koga briga. Rasprava o tome ko kome i za šta treba i može da sudi u međunarodnim odnosima ne pripada Srbiji. Njoj pripadaju samo prvooptuženi. Tu ulogu u svetskoj podeli rada nije nam niko podmuklo podmetnuo, nego smo se sami javili i izabrali ono što nam je najbolje ležalo. Od optuženog se ne očekuje da kaže bilo šta drugo osim da se pravda, izvlači i možda izvinjava. To znači da ničiji glas odavde u svetu još zadugo neće biti ozbiljno saslušan i to je ono što zovem izlaskom iz istorije.

Neka, dakle, ide Milošević gde ga traže, makar na kraju ispalo da takvi sudovi i procesi nemaju budućnost. Ovde, očigledno, niko nema pojma šta bi s njim. Umalo je, sve sedeći u CZ-u, doveo do raspada ono malo savezne vlade i države. Pa neka sad i Evropi pokaže te svoje veštine.