U mom spomenaru nekih davnih, naivnih i nevinih vremena, nalazi se i jedna televizijska emisija iz zajedničke JRT šeme, nekakvo Nedeljno popodne iz studija televizije Novi Sad, negde ranih ili srednjih osamdesetih; urednik je, ako se ne varam, bio Miodrag Mile Isakov. Da, onaj Mile Isakov iz nekih naših potonjih života… E, ono što je tu emisiju razlikovalo od bilo koje ranije emitovane jeste da su u njoj pričani "politički vicevi", pa još i nacionalistički, oni za koje se navodno išlo u zatvor. Bio je to kanda pokušaj demistifikacije jednog navodnog ili stvarnog tabua: evo vam, narode, da čujete i vidite šta je to, pa da se uverite u bar dve stvari: nije to ni tako strašno, a ni tako dobro kao što se šaptom priča, a osim toga, neće nam nebo pasti na glavu ako ih izgovorimo na televiziji. Naime, "nacionalistički fazoni" bili su tabu kao neka vrsta socijalističke verzije onoga što je na Zapadu "politička korektnost", s tom razlikom što je naša PC neretko bivala pendrekom uterivana.

Kako god, možda zato što sam tada živeo tamo, najbolje pamtim vic iz zagrebačkog studija, ispričao ga je glumac poznat kao Gumbek: "Kaj je to nacionalizam? To vam je ono kad mrzite Srbe više nego kaj je to normalno". Zanimljivo, nacionalistima taj vic nije bio naročito zabavan. Zašto? Cenim da je stvar u tome da je vic naprosto isuviše dobar i inteligentan, samim tim subverzivan, to jest, da oni "u čije ime" vic tobože govori barem instinktivno osećaju da on ima duplo dno: njegovo naravoučenije nije da je nacionalizam nešto što je sasvim OK pod uslovom da se baš ne preteruje nego, naprotiv, da je to toliko idiotski pogled na svet da naprosto ne može biti "normalan" i "umeren", koliko god nastojali da ga dozirate i takvim ga prikažete. Na koncu se on nužno svede na golu, banalnu i bednu mržnju. Ona je jedina istina i jedini sadržaj nacionalizma, sve drugo su mistifikacije.

Sumnjam da je mlađani Vučić Aleksandar gledao to Nedeljno popodne; pre će biti da je bio na stadionu, maštajući o tome kako će postati ugledni huligan kad još malo poodraste. Da li je već tada "mrzeo Hrvate više nego što je to normalno", ili je tu emotivnu posebnu potrebu razvio kasnije? Ko li ga zna, tek, sećam se da je i mnogo godina docnije, negde tik pred svoju transformaciju iz radikala u… šta god da je sada, objašnjavao da je mržnja prema Hrvatima njegovo ljudsko i građansko pravo i potreba, i šta sad tu ima neko da se meša u njegov burni emotivni život? Tom prilikom sam ga nazvao političarem s posebnim (emotivnim) potrebama; nisam primetio da se njegovo stanje u međuvremenu bitnije promenilo.

Ali čekaj, kako nije, pa on sad mrzi tek sporadično i iz nužne samoodbrane, i to češće pojedince u Srbiji nego narode izvan nje? Dok, s druge strane, rapidno raste spisak naroda i zemalja koje "voli"! Da, dragi moji, ali to vam je zapravo jedno te isto, samo okrenuto naglavačke. Ako saksiju okreneš naopako, ona neće postati lokomotiva, i dalje će biti saksija. To jest, tvrditi da ti ili tvoji volite neki narod ili zemlju zapravo je podjednako toksičan iskaz nacionalizma, jer je i dalje zakopan duboko u njegovom mračnom središtu, u kojem se nalazi idiotsko uverenje da se može voleti, mrzeti, ceniti ili prezirati tako velike i u dobroj meri apstraktne entitete kakvi su narodi ili zemlje. Emotivno se investirati u višemilionsku masu ljudi koje lično ne poznaješ i koje inače međusobno ne povezuje gotovo ništa opipljivo i stvarno – to je sama srž nacionalističkog osećanja sveta. Predznak te emotivne investicije – "mržnja" ili "ljubav" – nije od presudnog značaja, utoliko pre što je metastabilan, podložan je promeni, spolja gledano iracionalnoj i neshvatljivoj. Uostalom, lucidniji proučavaoci antisemitizma odavno znaju da je upadljivi, agresivni filosemitizam zapravo jedna od aberacija antisemitizma: dovoljno je jedno "razočaranje" i predznak se menja.

Dobro, ali zašto baš sad sve ovo pišem? Vučić se ovih dana družio s bugarskim predsednikom Rumenom Rade­vim, što je lepo, i tom prilikom isprosipao gomilu karakteristično šupljih, bezukusnih i nehranjivih verbalnih naplavina, što je očekivano, ali je među njima zasijala i ova: "Kod Srba nema nikoga ko ne voli Bugare". To, dakako, nije istina, niti postoji način da se empirijski dokaže nešto takvo. Među nekoliko miliona svakojakih ljudi koji se nazivaju Srbima dakako da će se naći i onih koji "ne vole Bugare" (kao i onih koji ne navide neke druge nacionalne kolektivitete); razume se, broj takvih je danas mnogo manji nego pre, recimo, stotinak godina, jer su se promenile istorijske prilike i odnosi dveju zemalja, i jedni i drugi nacionalisti stekli su nove, življe i aktuelnije dušmane. Ali se u naravi tog fenomena nije promenilo baš ništa. Kao ni u naravi građanina Vučića: on je i dalje neko ko misli da treba, ili da je barem razumljivo, da "svi" mrzimo ove ili one, koje nam već narede, ili pak da "niko" ne treba da mrzi ove ili one, koje nam već zabrane. Gledano iz tog tupog ugla, i dalje je sasvim OK da se narodi i države međusobno vole ili mrze, samo tu materiju treba nekako urediti tako da bude bolje "ukorićena"… Da je tome tako i nikako drugačije, videlo se i po njegovom skandaloznom petljanju u tamo neku fudbalsku utakmicu, i to sa Švajcarskom (!), svi znamo zašto. Bugari su tu sasvim nedužni, oni su tek metafora. To jest, vučić-gumbekovskom logikom izraženo, "Nacionalizam, to vam je kad volite Bugare više nego kaj je to normalno".