Najpre, šta će vladinim službenicima na službenim telefonima aplikacija za zabavu i koje još aplikacije na njima drže? Da li se tim telefonima slikaju i snimaju privatno? Da bude još jasnije, da li onaj ko duži službeni automobil sme da ga koristi i u privatne svrhe, za šoping, večernje izlaske, putovanja? Jer suštinski je u pitanju ista stvar – neki uređaj vam je dodeljen, račun (benzin) plaća neko drugi i jedini razlog da na tom telefonu imate društvene medije je da to koristite u službene svrhe. Što neki zaposleni verovatno rade, pa se postavlja pitanje kako će ubuduće pratiti dešavanja na Tik Toku ako priznamo da to, ipak, nije isključivo razbibriga sa snimcima od 15 sekundi.

Razlog za zabranu Tik Toka je prevashodno to što se radi o kineskoj aplikaciji. Jer Tik Tok ne radi mnogo toga drugačijeg od, recimo, Fejsbuka, Instagrama ili Tvitera, o Guglu da ne govorimo. Prikuplja podatke o vašem kretanju, uređaju koji koristite, navikama i interesovanjima kako bi što bolje podesio svoj algoritam i puštao vam baš sadržaje koji vam gode. Preko njega se dopisujete, ubacuje vam “kolačiće” koji pomažu da sve teče glatko, prati šta kupujete, čime plaćate.

Naravno da se nikome ne dopada da neka strana firma, u kineskom slučaju obavezno povezana s državom, zna toliko o službenicima njegove zemlje. Ti se podaci daju lako povezati i možemo da pretpostavimo da bi Kina, ako je to interesuje, mogla mnogo toga da sazna o interesantnim licima, od toga kuda idu na odmor, do toga da li vole crnke ili plavuše, momke ili devojke. Ostalo je rutina.

Ali sve to može da zna i američka vlada preko američkih servisa koje svi, uglavnom, koristimo iako nas ubeđuju da se na toj strani okeana sve radi legalno i demokratski i da nikakve špijunaže nema. Sem ako su u pitanju državni interesi, naravno.

Nije baš da mi u Srbiji možemo da se zavalimo i posmatramo sve ovo sa strane budući da se i kod nas na službenim telefonima masovno nalaze aplikacije društvenih mreža, džimejlovi, votsapovi, vajberi. Ova poslednja aplikacija je naročito interesantna jer ne pripada ni SAD niti Kini i vlasnici tvrde da potpuno bezbedno propušta informacije koje korisnici razmenjuju, bez mogućnosti da treće lice u njih ima uvid, a to znači da ih ne vide ni administratori Vajbera. Dobro je ako je stvarno tako. U Srbiji, kao u još nekoliko zemalja, Vajber je primarno sredstvo komunikacije, opšte prihvaćeno tokom pandemije kao aplikacija za povezivanje zaposlenih i razmenu poslovnih informacija. Toliko je to postalo normalno da u aktuelnoj aferi u Visokom javnom tužilaštvu akteri slobodno govore o tome da preko te aplikacije komuniciraju o poslu. Što znači da nije nemoguće da razmenjuju i poverljive informacije, tačnije, vrlo je verovatno.

Možda bi najbolje bilo da svaka administracija na svetu koristi sopstvenu aplikaciju za osetljivu komunikaciju, a možda to nije baš realno jer razvoj bezbedne aplikacije mnogo košta. Ali svakako bi bilo dobro da vladini administratori (kompjuterskih mreža) provere šta je bezbedno da se koristi i da takvu preporuku onda daju službenicima. Može i u formi naređenja.