Tema nedelje u Srbiji, barem kada je IT sektor u pitanju, jesu elektronske zdravstvene knjižice. Trebaju li nam ili ne i koliko će to sve da košta. Budući da sam se u ovoj rubrici već izjašnjavao o temi konstatujući da nisu neophodne (osim za maloletnike koji nemaju ličnu kartu ili neki sličan dokument), ovoga puta bih skrenuo pažnju na nešto drugo.

Od knjižice je daleko važniji elektronski zdravstveni karton, vaš lični fajl kojem bi pristupao svaki lekar s kojim se susretnete, privatni ili javni, pa i farmaceut koji vam izdaje lekove. A o tome se vrlo malo razgovara, ne spominje se ni ko će sve moći da priviri u elektronski karton i pod kojim uslovima, a taj fajl sadržaće sve informacije o našem zdravlju, fizičkom, mentalnom, intervencijama svake vrste, doniranju ili primanju organa ili davanju i primanju krvi. I to je, zapravo, obaveza koju nameće Evropska unija. Ako se oko parčeta plastike ovoliko gložimo, šta će se tek dešavati kada na red dođu ova pitanja? Ili je problem u tih 500 dinara koje treba lično da platimo, dok će zdravstveni karton biti finansiran iz budžeta, samim tim nas se taj trošak ne tiče. Šta me briga, to "plaća država, a ne ja", zar ne?

Rasprava je pokazala još jednu zanimljivu stvar. Srbija o IT sektoru i njegovim mogućnostima razmišlja kao da smo u 1987. Državni funkcioneri koji bi trebalo da odlučuju o uvođenju ovakvih sistema pokazuju neverovatno nerazumevanje, koncentrišući se uglavnom na najprimitivnije načine upotrebe, kao što je čekanje u redu ili nešto u tom smislu. Nikome nije palo na pamet da objasni kako će nam to nova knjižica zdravstvo učiniti efikasnijim, ako već toliko plaćamo.

Kudikamo zanimljivije je na međunarodnoj sceni, gde je u toku strašan pritisak na Tviter da promeni svoju politiku privatnosti kojom najviše štiti one koji vređaju druge. Dugo se to kuva, ali prekipelo je kada je nekolicini žena u Britaniji poslednjih nedelja na ovoj mreži zaprećeno silovanjem i stavljanjem bombe pred kuću. Razlozi su bizarni, jedna od njih je, recimo, vodila uspešnu kampanju da se Džejn Ostin nađe na novčanici od deset funti. Dovoljno za nekog mizoginog, anonimnog trolera (osoba koja istresa mržnju na mreži).

Policija je uz pomoć menadžera Tvitera uspela da uđe u trag nekima, privedeni su i sada slede istraga i možda optužnica. Ali od Tvitera se istovremeno zahteva transparentnost, odnosno da ne štiti privatnost opskurnih likova koji mrežu koriste samo da bi sejali mržnju i pretnje.

Menadžmentu nije lako, mada su se svečano obavezali da će nešto učiniti. Ukidanjem anonimnosti, makar i samo u ekstremnim slučajevima, napraviće presedan koji će tvitovanje učiniti neatraktivnim pa će se korisnici seliti na druge mreže. S druge strane, rizikuju da ih neka država stavi na crnu listu i blokira pristup, što je mnogo realnije nego što biste pomislili. Pojedinci, bolje rečeno pojedinke, već su pokrenuli akciju bojkotovanja Tvitera i sada očekuju da ih što više ljudi zaprati i retvituje.