Ponovo smo u raskoraku. Ceo svet gleda da se nekako udene u opšti rat protiv terorizma, svako za sebe traži neku vajdu iz ruševina njujorških kula, svako bi da nešto ponudi, nečim nahrani američki osvetnički bes i zasluži nagradu, a mi se ovde bavimo tranzicijom, reformama i pregovorima s pariskim i londonskim klubovima.

Ne, nije ovo nikakva zamerka, ne mislim da bi nešto drugo bilo bolje. To drugo smo, uostalom, već probali pre svih. Ne znam da li smo više bili talibani ili krstaši, ali bilo je i rušenja kula i osvete i terorizma i odbrane zapadne civilizacije i sad je red da odmaramo i malo se pribiramo dok drugi divljaju. Iz ove velike svetske ratne epizode smo, dakle, isključeni i s tim se valja pomiriti. To srećom nikome ne pada teško i reklo bi se da je dovde sve u redu.

Međutim, koliko sam primetio niko od domaćih političara nije odoleo iskušenju da nekome iz sveta proba da objasni kako je i Srbija imala isti problem s terorizmom, što Zapad tada nije razumeo. Može biti da postoji način da se to objasni, ali još ga niko nije otkrio. Naša priča je, naime, malo zapetljana i protivrečna jer, ako i uspemo da pokažemo da su metodi OVK bili u osnovi teroristički, kako da nekoga ubedimo da Milošević nije bio neki, možda mali i trapavi, ali ipak rođak Osame bin Ladena?

Ne mislim da se u kosovskoj epizodi zaista radilo samo o srpskom teroru nad nedužnim albanskim civilima, ali nije bilo ni sasvim obrnuto. Osim toga, ne vredi se mnogo nadati da će Zapad uskoro priznati da je Srbiju bombardovao na pravdi Boga, da će se izviniti a naročito ne da će platiti štetu. Neće nam mnogo pomoći da ih podsećamo kako smo hrišćani dok su Albanci uglavnom muslimani. To bi, pre svega bilo ružno i grešno. Zatim, to bi bila providna podvala, jer mi ni sami ne znamo kako se osećamo prema američkom ratu protiv terorizma i da li nam se manje dopada Osama ili Buš. Najzad, to bi bilo glupo, štetno i opasno.

Srbija je, naime, dužna da odredi svoj novi položaj u okruženju i prema krupnim svetskim zbivanjima na način koji će joj najviše koristiti. Ako bi pokušala da koristi trenutni antimuslimanski trend, pre svega bi otvorila unutrašnji problem s domaćim muslimanima. Zatim, ne treba zaboraviti da Amerika, a pogotovu Evropa nikako ne žele opšti sukob s islamskim svetom, pošto u Evropi živi oko dvadeset miliona muslimana. Neka, dakle, neko drugi priča priču o sukobu civilizacija. Mi treba da ćutimo već i zato što ne znamo kako bismo s tom pričom prošli, pošto baš i nismo u samom centru evropske civilizacije.

U Srbiji još postoje tragovi i nosioci Miloševićeve strategije igranja na sukob Amerike i Evrope, kao i čekanja da se obnove ruske imperijalne ambicije. Sve to sad mora totalno da otpadne, pošto Evropa očigledno prati Ameriku u ratu protiv terorizma i islamskog radikalizma. Izgleda da je Evropa u tome čak mnogo iskrenija nego u vreme bombardovanja Srbije, pošto se mnoge evropske zemlje i same osećaju ugroženo. To znači da se ne bi moglo daleko stići ako bismo hteli da budemo, recimo, prijatelji Francuske a neprijatelji Amerike.

Što se tiče čekanja na Rusiju, novost je još veća. Putin, koji je zamenio Jeljcina upravo posle intervencije NATO-a u Jugoslaviji, koji je od tada sve preduzimao da Rusiju stabilizuje, da zauzme razumnu i opreznu distancu u odnosu na Zapad i ne dopusti da mu zemlja dospe u položaj kolonije, posle 11. septembra napravio je ogroman, neverovatno radikalan zaokret i bezrezervno stao uz Ameriku. Povod verovatno nije bila samo Čečenija (gde je Vašington, kao i na Kosovu, do tada hteo da vidi samo kršenje ljudskih prava), a ako i jeste, posledice će sigurno biti dalekosežnije.

Rusija se u ovoj krizi približava Zapadu na način koji ruši poslednje hladnoratovske sumnje i otpore. U Jeljcinovo vreme Zapad je uglavnom gledao da iznutra oslabi Rusiju i uspevao u tome. Putin je to zaustavio a da se pri tom nije zatvorio prema Zapadu i sad je dočekao trenutak da se pokaže kao pravi partner. Ako, dakle, Rusija nije nikakva alternativa i rival Zapadu, a nije ni slaba, poražena i frustrirana, onda je to odlična, epohalna novost za naš deo sveta.

To bi značilo da više nismo negde na granici dva sveta, da ne moramo a i ne možemo da se kolebamo, da smo obuhvaćeni, konačno i zauvek, da ćemo deliti evropsku sudbinu kakva god ona bila… Onaj ko u Srbiji ovo ne shvati neće moći da zaustavi proces i može samo da sam bude na gubitku. Ali, ovo istorijsko redefinisanje položaja Srbije dolazi posle velikog poraza i, dakako, nije bezbolno pošto se očigledno nastavljaju neka od neprijatnih uslovljavanja i vaspitnih mera s ciljem da nas nauče da poštujemo starije, čak i kad nisu u pravu.

Ovaj deo mrzim i nisam nimalo ubeđen da nam je stvarno neophodan, ali vidim da se ne da izbeći. Reč je pre svega o Haškom tribunalu i o činjenici da svi naši putevi u svet vode preko gospođe Del Ponte s kojom se, eto, kao sa carinikom, mora sresti i svako ko ovamo dolazi. Ona je očigledno ovlašćena da utiče na sve, od Kosova i Crne Gore, do pregovora o kreditima i dugovima. Pa, ako je tako, onda bi zbilja bilo najbolje da se sve to obavi što brže, umesto što se svake nedelje pojavljuju razna nova ili stara imena i pokreću afere i skandali.

Ili da možda ipak rešimo da stanemo na stranu talibana i delimo njihovu sudbinu?