Lako je Draganu Đilasu, on je, barem u ovoj fazi izbornih grčeva, rekao da bi voleo da ostane gradonačelnik Beograda.

Otuda može opušteno da kaže: "Iz rada sadašnje vlade izvukli smo mnogo pouka. Činjenica je da se vlada borila sa najvećom svetskom krizom u poslednjem veku, a imala je i svoje rezultate. Strančarenje će ubuduće morati da se iskoreni. Ova vlada imala je jednog nestranačkog premijera i više stranačkih natpremijera. To nije moglo da funkcioniše. Sledeća vlada mora da bude tim… Premijer mora da ima hitru pamet i tešku ruku… Svi se bave izborom premijera, ministara, podelom fotelja i funkcija. Pa, sačekajte ljudi prvo da se prebrojimo. Naš cilj je da sastavimo vladu od najboljih, a ne da delimo plen između sebe."

Ali, Đilas verovatno zna bolje od mene da strančarenje neće moći da se izbegne ni u novom mandatu, jer glavni pretendenti na premijersko mesto dolaze iz koalicionih saveza i moraju da se udruže s nekim od drugih koalicionih saveza kako bi formirali parlamentarnu većinu i vladu.

Dakle, to što smo izvukli pouke ne znači da ćemo iz njih izvući zaključke koji će unaprediti efikasnost sistema izvršne vlasti. Samo u idealnom svetu natpolovične većinske pobede na parlamentarnim izborima neće biti Krkobabića, koji se samoproglasio za NJET ministra, onog koji je lupio šakom o sto svetskim finansijskim oligarsima i još tvrdi da bez njega neće biti penzija.

Ko god, dakle, da sastavi vladu imaće svog Krkobabića čak i da se ispostavi da Jorgovanka Tabaković ima brzu pamet i tešku ruku, što je uporno dokazivala vežbajući se politici i finansijama u Šešeljevim radikalima gde je brzina pameti bila izjednačena s brzinom jezika, a težina ruke s opštim bezobrazlukom i vređanjem svakog ko nije saglasan.

Sad je ona, je l’ te, u SNS-u, kod Tomislava Nikolića, koji se evropske pameti dočepao brzinom koja mu je bila neophodna za sticanje diplome: javnost sumnja u obe procedure, ali to ne znači da Tomini neće da pobede, jer ova vlada, što bi rekao Đilas, nije uspela da izbegne strančarenje i da pored nepartijskog premijera ima partijske natpremijere što narod lepo vidi i sad, u jeku izborne kampanje, kad ovi iz Nemanjine 11, sedište vlade Srbije, vade oči jedni drugima.

Šta sve tvrde o onima s kojima se takmiče, rekao bi čovek da nisu svojom voljom ušli u tu vladu, sedeli tu zajedno pune četiri godine, nego da ih je na to naterala neka viša sila, maltene okupaciona, da su bili ucenjeni kao Nedićevi ministri.

Sad, ja se slažem s Đilasom. Uostalom, pisao sam o tome u prošlom broju, ali šanse da Srbija sastavi vladu oslobođenu strančarenja, spremnu za timsku igru i definisanje jasnih prioriteta, jednake su šansi da Đorđu Vukadinoviću bude poveren mandat da to uradi.

Dakle, šanse su male i zato Đilas lepo kaže da ga to u ovom trenutku ne zanima, da je "pošao tetki po lek" i da mu se jave docnije.