Kompjuter nije najbolji saveznik moderne demokratije, reći će vam mnogi informatičari u Americi koji se masovno protive korišćenju računara u procesu glasanja. Po njima, rizik od softverskih nameštaljki je prevelik, naročito zbog nepostojanja papirnog traga – dokaza o obavljenom glasanju, tako da se masovno zalažu za mehaničke mašine za glasanje. Protivnici ovog stava kažu da je u Americi problem u neodgovarajućem odabiru proizvođača glasačkih računara i softvera i daju primer Brazila gde kompjuterizovano glasanje besprekorno funkcioniše već deset godina.

Sa otvaranjem afere oko glasanja u Skupštini Srbije pojavili su se i predlozi da se kompjuterski sistem glasanja napusti, te da se vratimo podizanju ruke. Međutim, kompjuteri u sistem glasanja nisu uvedeni zato što su bezbedniji, već zato što ubrzavaju procese. A vreme jeste bitna karakteristika moderne demokratije. U tranzicionoj zemlji, gde se u mandatu jedne skupštine obavi više od hiljadu glasanja, nije zanemarljivo ako se to uradi brže.

Naravno, ne na uštrb verodostojnosti. Problem svake automatizacije jeste da računa sa određenim procentom grešaka ili prevara, otud i sistemi zaštite od toga. U Skupštini se o sistemu zaštite glasanja nije previše vodilo računa. Smatralo se, s pravom, da poslanici neće "šibicariti".

Sada, kada se sumnja pojavila, valja razmisliti kako u postojećem, vrlo funkcionalnom sistemu uvesti dodatnu kontrolu. Gde god se koriste kartice, posebno se kontroliše identifikacija tako što se pored posedovanja kartice traži još neki dokaz o fizičkom prisustvu njenog vlasnika. Najčešće su to potpis i "pin kod".

U slučaju naše skupštine možda je prisustvo poslanika potrebno utvrditi na vratima, a ne u klupama. Posedovanje duplih kartica tako bi se obesmislilo, pod uslovom da se za ulaženje i izlaženje iz sale koriste samo jedna vrata, sa sistemom za legitimisanje (provlačenjem kartice) u oba smera.

Drugo rešenje je uvođenje identifikacionog pin koda, kakav se koristi za platne kartice. Budući da ne postoji tastatura, kod bi se mogao formirati korišćenjem dugmića za glasanje. Mogućnost da se, odavanjem šifre, omogući prijavljivanje na tuđe ime postoji i dalje, ali je procedura identifikacije mnogo duža, samim tim je lakše uočiti takav pokušaj. Problem sa pin kodom je vrlo verovatno odbijanje poslanika da pamte šifru.

Pozitivna identifikacija spada i među najveće probleme interneta, a najnovije ponuđeno rešenje jeste potpis kompjuterskim mišom. Britanski kompjuterski stručnjak Piter Mekoen napravio je softver koji prepoznaje karakteristične poteze koje korisnik preduzima kada pomoću miša želi da se potpiše ili nacrta neki simbol. Softveru je potrebno 20 primera da bi "uhvatio mustru" i može se instalirati na bilo koji PC. Radi i sa optičkim i mehaničkim mišom. Nažalost, ne može se upotrebiti u skupštini sve i da se ulaz za miša dogradi u postojeći sistem. Mekoenov čitač potpisa pokazao se kao uspešan u 99 odsto slučajeva ili, bolje rečeno, neprecizan je u jedan odsto. To su dva i po poslanika, što je znatno više od praga tolerancije baziranog na odnosu snaga u Skupštini Srbije.