Dok ste na RTS2 pratili maratonsko nadgornjavanje vlasti i opozicije u Skupštini, uz sav prateći folklor možda su vam promakle emisije iz programa "Trezor". Verovatno se nikada ne biste setili da je ove nedelje prošlo tačno 50 godina od Četvrte plenarne sednice CK SKJ, famoznog Brionskog plenuma, kada je Tito smenio svog najbližeg saradnika i potpredsednika Aleksandra Rankovića – druga Marka. Zahvaljujući urednici Bojani Andrić, koja je u arhivu uspela da iskopa neverovatno vredne snimke samog Plenuma, ali i informativnih emisija iz tih dana.

Iz današnjeg ugla, bio je to samo odlazak zloglasnog partijskog glavoseče i svemoćnog šefa Udbe. Za one bolje obaveštene, bio je to prvi jači zemljotres u zajednici bratskih naroda, kada su nastale pukotine po kojima se kasnije pocepala Jugoslavija. Pokazalo se da KPJ ne samo da nije jedinstvena snaga koja je odigrala istorijsku ulogu u decenijama pre toga, vodeći antifašističku borbu i posleratnu izgradnju zemlje. Partija je vratila nacionalno pitanje u žižu pažnje, dok smo na časovima marksizma sve do osamdesetih učili kako je nacionalno pitanje u svojoj suštini klasno i socijalno.

Osim inserata programa iz 1966, Bojana Andrić je uspela da gotovo hajdučki zaposedne jedan od studija na RTS-u i u njega dovede goste – istoričare dr Ljubodraga Dimića i dr Milu

Bjelajca, koji su objasnili značaj ovog događaja i njegove reperkusije na život Jugoslovena u narednim godinama.

Govorilo se o Aleksandru Rankoviću kao najpouzdanijem čoveku Partije i Tita, oprečnim stavovima Kardelja i Tita iz 1962, o proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ iz marta 1962. te raspravi o decentralizaciji i krizi međurepubličkih odnosa, Titovom Pismu i aprilskom govoru u Splitu, zatim o Ustavu iz 1963. i još mnogim detaljima indirektno i direktno vezanim za nastanak i zaključke Brionskog plenuma.

Podnaslov ove emisije simbolično glasi – Kontrolisana javnost i tajnost.

Tu upravo leži aktuelnost ove partijske spletke sa katastrofalnim posledicama.

Bojana je prepoznala gotovo trilerski dramski potencijal priče o Leki, ili Marku, koji je slepo pratio Tita do sopstvene propasti. Država koja funkcioniše u koridorima moći između Partije i Udbe, kao i upotreba novog medija masovne komunikacije, crno-belog TV programa. Do tada se spinovalo samo u Gutenbergovoj galaksiji, a smena Leke/Marka bila je veliki ispit za kontrolu masa putem televizije. Tada su samoupravljače verovatno prvi put da izvinite jebali u zdrav mozak, što se fantastično videlo iz TV priloga u "Trezoru".

Zamislite smenu šefa tajne policije za koju je znao samo najuži krug partijskog i vojnog vrha, o kojoj se nekoliko dana kasnije govori na televiziji. Prvo reporter govori o "nekim snagama" i "nekim pojavama i opasnostima", a zatim ekipe RTB-a snimaju sednice radničkih saveta u fabrikama tekstila u Beogradu gde se govori o tome ko je sve sumnjiv. Emisija se maštovito zove "7 beogradskih dana". Među anketiranima su i kojekakvi aparatčici, spremni da deklamuju i kafanski polemišu o "opsednutosti prisluškivanjem i špijuniranjem". Samo par dana pošto je Leka/Marko zglajzao, pa im se da izvinite po direktivi diglo pače!

Dodatni element dramske erotike ima, iz današnjeg ugla, bizarna priča o tome kako se Tito žalio da je u njegovoj spavaćoj sobi tobože pronađena oprema za prisluškivanje. Tada verovatno niko nije smeo da komentariše seksualnu konotaciju činjenice da je alfa mužjak SFRJ u poznim godinama i da bi snimci iz njegovog budoara mogli da otkriju impotenciju Partije i režima.

Na snimcima i transkriptima se takođe vidi još jedna simbolična praksa – svojevrsni partijski harakiri koji je Tito zahtevao od Rankovića, a on ga je svojevoljno sproveo do sopstvene smrti osamdesetih u Dubrovniku.

Bojana i "Trezor" ovakvim emisijama toliko su u stanju da zagolicaju maštu gledalaca – da kao posledicu osećam popriličan stepen frustracije.

Prva je hronični problem "Trezora" sa resursima, zbog kojeg emisije nisu realizovane na boljem tehničkom nivou – do te mere da se razgovor završava jer sledeća ekipa RTS-a dolazi na snimanje u zauzeti prostor!?

Emitovanje ovakvih bisera pokazuje svrhu televizijske arhive i televizije kao najboljeg dokumenta vremena. Poslednjih 50 godina je toliko burno da bismo na dnevnom nivou mogli da pronađemo u arhivama tragove i svedočanstva onoga što nam se desilo. Na pomenutoj konstitutivnoj sednici Skupštine Srbije poslanici jedni druge prozivaju za greške iz prošlosti, za politički "minuli rad" kao da ne postoje sati i sati snimaka Dnevnika, sednica Skupštine, političkih emisija, mitinga, kao da kamere nikada nisu snimale gluposti koje su izgovarali. Ipak, umesto objektivnog pogleda na činjenice, umesto snimaka iz arhive iz poslednjih nepunih 30 godina parlamentarizma mi se i dalje držimo usmenih predanja. Televizija je očigledno neprijatan i zeznut svedok.

A što se Briona/Brijuna tiče, istorija tajnog snimanja se tamo još jednom vratila kada je Franjo Tuđman sazvao sastanak vojnog, policijskog i političkog vrha Hrvatske 31. jula 1995, uoči akcije Oluja. Neki od snimaka sa te sednice bili su osnova haških optužnica protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača i uzimaju se kao dokaz za tezu o zločinačkom poduhvatu zarad progona srpskog stanovništva. Generali su oslobođeni, Srbi su u kolonama napustili Krajinu i simbolično se završilo ono što je pre 50 godina počelo Brionskim plenumom. Političari zaboravljaju, narod najebe, "Trezor" pamti!