Izbacivač i magacioner: Tužni primeri o zloupotrebi rasnih predrasuda

Možda Agim Čeku, predsednik vlade u Prištini, ima sposobnost kreativnog čitanja Ahtisarijevog plana oko rešavanja krize u ovoj srpskoj pokrajini, srpskoj dok se drugačije ne odluči. Ahtisari predviđa slabe žandarmerijske snage kao oblik represivnog aparata budućeg entiteta, dok Čeku u redovnom obraćanju naciji preko Radio Kosova tvrdi da će Kosovo uskoro imati svoju vojsku, izraslu iz Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK) koji je nastao iz Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), istih onih koji su se potpisali ispod saopštenja o podizanju u vazduh nekakvih praznih džipova KFOR-a, tipične niskoprofilne terorističke odmazde za pogibiju dvojice demonstranata pretprošle nedelje u Prištini.

Naivno bi bilo verovati da se to Čeku samo udvara svojoj bazi, KZK-u koji priznaje očinstvo OVK-a. Pre će biti da strahuje da bi se smesa iste razorne recepture mogla naći i ispod njegovog džipa ukoliko izneveri prvoborce gladne svake vrste dobiti i društvenog priznanja u trenucima kada po pravilu nastajanja novih država, dobijenih na mač ili, u ovom slučaju, avione, šumski kadar traži da im se dugoročno plati za stražnjice promrzle u nekom rovu ili zemunici.

Nisu tu Albanci izuzetak. I u nas je bilo da magacioneri vode državu zato što im je bila dugačka puška, pa što ne bi i izbacivač iz diskoteke u Cirihu bio maršal, čim se u Hagu utvrdi da nema dovoljno svedoka.

Svi ljudi su braća i ima bezbroj primera, nažalost ponajviše negativnih, koji bi mogli lako da otklone rasne predrasude koje Srbi gaje prema Albancima. Kad smo domaće izbacivače proglašavali za junake i državnike, što ne bi oni svoje, i otkud nama pravo da mislimo o sebi drugačije nego što o sebi misle drugi.

Ahtisarijev plan predviđa da se KZK raspusti u roku od godinu dana po usvajanju plana, a oni tek misle da zasednu i otuda se Čeku hvata mikrofona i kaže nam "kao bivši komandant" koji "ovu instituciju (KZK, napomena autora) smatra svojom porodicom" da će voditi računa da njegova porodica "ima tretman kakav zaslužuje". Čeku još obaveštava zainteresovane da je s Ahtisarijevim timom razgovarao "tačku po tačku u vezi s postojećom zabrinutošću" oko svoje porodice i nešto slutim da je uspeo da ih inficira tom zabrinutošću, jer je, i bez Čekuovog radijskog govora, međunarodnoj zajednici jasno da će njen kontingent vojske na Kosovu biti kriv za sve što Albancima bude izgledalo kao ometanje "porodičnog posla", pa im se može u trenutku visoke napetosti učiniti boljim da ovi dobiju svoju vojsku nego da oni gube svoje vojnike u ovom balkanskom Kurdistanu, što je oblik racionalnosti koji bih savetovao i srpskim političarima da nam Čeku i njegovi nisu prve komšije.

Skrnavljenje i telefoniranje: Jošte živi duh kriminalni

Mi s domaćim rodoljupcima imamo muke sedam, osam godina posle prestanka ratnih dejstava, jer su im vojno-pandurske karijere služile tek kao odskočna daska u svetu kriminala odakle mahom i potiču. Dirljiva je bila fasciniranost svih srpskih vlada tim "žestokim momcima", pa ih evo i sada kako sledbeničkom, porodičnom rukom skrnave spomenike svojih žrtava i prete sudijama, sve u nadi da će se uz pomoć neke sile vratiti vremena kada je "Obilić" bio prvak države u fudbalu jer niko nije smeo da im da gol.

Kladio bih se da im glavna nada počiva u Čekuovoj ideji da napravi tu svoju vojsku što bi ponovo uzburkalo tek primireno, a nikako umireno balkansko poprište na kome trgovci narkoticima, oružjem i ljudima jedva čekaju priliku da se nacionalno promovišu radi povećanja profita i smanjenja rizika od gonjenja.

Ova dimenzija kao da je zapostavljena u planovima oko Kosova i rekao bih da, kad je o Kosovu reč, teme suverenosti i međunarodnog prava nisu najvažnije i da bi srpska pregovaračka delegacija pitanjima bezbednosti i čvrstim međunoradnim garancijama za očuvanje bezbednosti morala da posveti više pažnje.

Sabrani ljudi već upozoravaju (vidi intervju s Dragoljubom Mićunovićem u ovom broju "Vremena") da Evropa koja će imati protektorat nad Kosovom jeste zaplašena od bombastih reakcija albanskog življa na Kosovu ukoliko "porodica" ne bude zadovoljna i da su zbog tog straha popustljiviji prema albanskoj strani u pregovorima, dok im se srpska strana čini nekako metiljavom i nespremnom da gine za tu stvar, što je, napokon, jedna dobra vest o nama. Srpska država, s Miloševićem na čelu, pokušala je da upravlja tim fenomenom i dovela je sebe do prekomerne upotrebe sile, zločinstva i humanitarne katastrofe.

Ali, baš to je razlog da se u Beču i Njujorku traže i dobiju čvrste i dugoročne garancije da se polet novoformiranog nacionalnog entiteta, u nekoj formi državnosti, neće izvoziti na regionalno tržište kad "porodica" proceni da nema drugih komparativnih prednosti.

Sastavljanje srpske vlade: Kako je Velja Ilić ispao nezamenjiv

Još da vidimo ko će da traži te garancije. Sastavljanje srpske vlade jedino se još medijski tretira u tabloidima gde jednog dana u trci za premijersko mesto vodi Vojislav Koštunica, a sutradan Božidar Đelić, dočim je, gle apsurda, jedino Velja Ilić neupitan, sigurno viđen za ministra, samo još da se rastrebe kako će sektor da se podeli i da li će Ministarstvo za kapitalne investicije da se podeli na telekomunikacije, putnu privredu i saobraćaj generalno, odnosno šta će ministar Ilić od svega toga blagoizvoleti da izabere.

Nekako se stvorilo uverenje da za svako mesto ima najmanje dva kandidata – Jočić ili Šutanovac, Vladeta Janković ili Ivan Vejvoda i da dalje ne nabrajam… jedino je Velja siguran. Razumem, donekle, što on misli da je bogomdan za ministra, makar za ski-liftove, ali mora da je to neki poseban fenomen kad ga cela delatna javnost doživljava kao – gotovu stvar.

Reći će neko da ima pokriće u broju poslanika koji mu je nakon koalicione razdeobe s Koštunicom pripalo, ali ima i stranaka s više poslanika pa niko nije toliko siguran da će ga čekati neka ministarska fotelja.

Pojavila se i teorija da se srpska vlada neće sastavljati do završetka pregovora o Kosovu što zvuči nerazumno i protivno je boljim srpskim interesima. Ako neko veruje da je ona skupštinska rezolucija dovoljan okvir za vođenje aktivne politike, taj grdno greši. I bez rezolucije mogli smo vikati – nepravda, nepravda, ali na dnevni red, hteli mi to ili ne, dolaze praktična pitanja, poput onog oko kosovske vojske, kojima neko mora operativno da se bavi i da preuzme odgovornost za adekvatan odgovor.